Јелена Илић је члан Малог позоришта „Душко Радовић”. Игра у Битеф театру, Атељеу 212, на телевизији и филму. У Брчко је пут довео представом „Лепа Брена проџект“ беогрдаског Битеф театра, која је одиграна треће фестивалске вечери. За своје глумачко умијеће вишеструко је награђивана.
У представи „Лепа Брена проџект“ играте улогу „Брене песме“. Како је доживљавате и шта нам поручује тај лик?
„Брена песма“ за мене је то врхунац, сублимација свега онога што Лепа Брена представља. Оно што остаје пре свега и после свега то је песма. У том смислу, мени је моја улога јако драга. Волим да је играм, волим да учествујем у овој представи и некако ми се чини да колико нас песма растужује, она нас и весели, али нам и даје један простор да одемо изнад себе, да будемо бољи.
Како сте изабрали пјесме које су у представи?
Ја отварам представу са две строфе песме „Пожели срећу другима“, а касније у представи постоји Бренина музика. Имам део Брениних песама. На то сам јако поносна, зато што сам одабрала некакве стихове и мелодије које су ме узбиђивале и које су ме дирале. Покушала сам да их инкорпорирам у своју улогу и да их отпевам што је боље могуће. Баш сам на тај део који сам сама урадила поносна. Компликовано сам га урадила, али то ми је био задатак, да прођем кроз лепезу Бренине каријере и да изводим нешто са чиме ја резонирам, што ја могу да интерпретирам као извођач и да му дам неко ново значење.
Какав је однос „Брене песме“ са осталим ликовима, али и глумаца међусобно у овој представи?
Оно што је важно у овој представи је да смо сви ту једни за друге. Ја волим да пред сваки излазак на сцену кажем својим колегицама и колеги – ꞌСви за једног, један за свеꞌ. Заправо смо већину представе сви присутни. Чак и онда када немамо текст. Од почетка до краја смо присутни у томе.
По чему памтите Лепу Брену и јесте ли имали прилику да је упознате?
Брену памтим по Катарини Масларевић. То је моја другарица која је живела на шестом спрату, која је имала сукњу на ресе, тзв. Лепа Брена сукња. У мојој кући није се баш много знало за Лепу Брену, али сам била страшно љубоморна на ту сукњу, што она Бренин рад тако добро познаје. Брену сам упознала на премијери представе и још једном смо седеле на некој од реприза. Заиста, величанствена жена.
Гдје је лакше глумити у позоришту, на филму или телевизији?
То је занимљиво. Глума је глума. Она је увек иста. Само што за разлику од позоришта које је експлозија, телевизија или филм је имплозија, нешто што се дешава унутра и камера је немилосрдна у том смислу што воли заиста све што је у вама. То је друга врста концентрације, друга врста фокуса и мете. А, стрела која се одапиње увек је иста.
Које улоге се радо сјетите и због чега?
То је улога коју сам урадила пре короне. То је био посљедњи поглед на позориште. У питању је представа Битеф театра ꞌКретањеꞌ у режији Јоване Томић, рађена по тексту Димитрија Коканова који је ове године добио Стеријину награду за текст и ја сам имала ту част да будем награђена Стеријином наградом за улогу у тој представи. Представа је врло необична, потпуно аутентична. Јако сам срећна да учествујем у њој, да сам део и ауторског тима. Публика јако воли да гледа ту представу зато што је дубоко истинита и аутентична и бави се питањима која нису баш честа у нашим позориштима.
Разговарала: Маја Ковачевић
Фото: Дејан Ђурковић