Представа „Мартин удио“ представља епску породичну сагу о преживљавању, идентитету и исцељењу кроз сећање. У овој слојевитој драми, улога Душана у тумачењу Александра Стојковића Пиксија функционише као кључни емотивни „вентил“ и глас обичног човека од крви и меса.
Првак Драме Народног позоРишта Републике Српске, Александар Стојковић, лик Душана обликовао је са изразитим осећајем за меру, психолошку нијансу и животну аутентичност. Његова појава, реакције и специфични хумор служе да релаксирају публику и спрече да представа склизне у патетику и црнило.
Није било једноставно балансирати између осећања плача и смеха. Наравно, прво мора текст да вам то дозволи, али и сам редитељ својом концепцијом. Искрено, тешко би публика издржала да готово три сата гледа драму. Нарочито ове животне околности, стрес, као и све оно што се ликовима дешава. Сву ту емоцију не би публика могла да издржи. Е зато је ту лик, као што је мој, али и још неки други ликови у комаду, који служе као вентил. Као неки претис-лонац који мора да има онај вентил да све то не би експлодирало. Е ја сам тај мали вентил. Ипак, живот није само црн. Поготово што смо ми такав народ који у сваком белају и црнилу нађе нешто и оног белог. Једноставно, мора да постоји та доза хумора, нечег опуштајућег како би испричали ову нимало једноставну причу једног страдалног народа!

Лик Душана није идеализовани епски јунак, већ обичан, прагматичан човек са свим својим слабостима, несналажењима и врлинама. Његов однос према прошлости и животним недаћама је приземан и разумљив публици јер одражава менталитет и борбу за голи опстанак људи с ових простора.
Редитељ Никола Бундало је један млад редитељ који је скоро завршио факултет. Код нас је у Народном позоришту он и уметнички директор. То је једна веома добра стратегија да имате човека школованог, младог и паметног који има и вољу и жељу да ради. Зато морам признати да ми није било тешко радити са њим док смо градили лик Душана. На самом почетку је он мени дао неке смернице, чак могу рећи да ми је мало дао и слободу. Одлично познајем наше Романијце, њихов карактер, те ми није било тешко да обликујем лик Душана, да мало додам са стране неког „сокића“ где ми је редитељ знао рећи „ово је одлично, задржи“ или „ово је превише, избаци“, те сам ја са уживањем припремао све ово. А морам признати да ми леже ти типови шерети који умеју да препознају кад је густо, знају да покажу људскост као и дозу храбрости. Једноставно тип људи који живот не схватају баш олако. Видели сте, његов живот и није био лак! Све недаће су га задесиле, од ратног стања до породице која се распала. А он шерет, успео је да иде кроз живот а да, што би ми рекли, „не заврши преко Врбаса“ (срчано се насмеја Стојковић алудирајући на Клинику за психијатрију која се у Бањалуци налази са друге стране реке Врбас). А можда је баш то, та доза хумора и на свој рачун, онај прави рецепт да човек колико-толико остане при чистој свести кад се нађе у таквој ситуацији као што је био и Душан.
Све ово је доказ да смо ми народ који, када му је најгоре, уме и да запева и да се нашали.
Наравно, и поред свих мана које имамо јер, морамо признати да нисмо савршени, ово је и добра врлина и одлика да у тешким временима смо спремни и нашалити се на свој рачун те с тим покушати пребродити све то што је тешко. И то је блиско свим народима на овим просторима Балкана. Мада, у разговору са мојим другарима примећујем да нам тога у последње време помало и недостаје. Чини ми се да нема и неких нових вицева!

Да ли то значи да нам је сада добро?
Нисам баш сигуран да нам је баш нешто предобро да бисмо могли „прст у уво па певати“, мада не кажем и да нам је нешто страшно, да је катастрофа! Памтимо ми и много гора времена, зато не видим разлог зашто се не би и мало спрдали јер у нашој земљи увек постоји неки тренутак за шалу. На крају крајева, ако о теби не причају неку шалу онда треба да се запитамо какав си то човек!? Мада мислим да свему томе, том неком недостатку хумора, умногоме доприносе ове друштвене мреже. И то баш није у реду!
Зато је и публика након представе ансамбл наградила дугим аплаузом јер је имала прилику да у Вашој игри, без даха и кроз сузе, осети све оне тешке и дирљиве тренутке, али и кроз осмех одреагује на баш тај здрав и позитиван хумор о којем управо причамо!
Да, тако је. Нама је и циљ да се на овом фестивалу увек појавимо са што бољом представом. Наравно, зависи и од селектора који препозна да је оно што ми нудимо заиста потребно овом фестивалу. Можемо се похвалити да смо ми овде у Брчком присутни годинама и заиста се не осећамо као гости већ као домаћи. Од обнављања овог фестивала кренуло је све једном добром путањом. То је данас на овим просторима заиста један од најрепрезентативнијих фестивала, што говори и о присутности учесника не само из БиХ већ и региона. Стога се ми заиста са великом пажњом спремамо јер брчанска публика заслужује најбоље. Ова сцена је баш добра и ми на њој играмо као да смо код куће у Народном позоришту. Недавно смо били у Врању на фестивалу и тамо нам је било много теже одиграти представу управо због другачије, мање сцене. Дакле, ми овде кад долазимо ми гледамо да дођемо „са образом“ и да никако не фушеримо јер то брчанска публика никако не заслужује! На крају крајева, ни селектор нас не би узео да није било све како треба! Зато смо, упркос концентрацији пред сам почетак представе, приликом отварања Фестивала, са одушевљењем чули речи градоначелника Милића када је рекао да ће Брчко коначно добити своје позориште. И крајње је време било! Своје позориште добило је Источно Сарајево, Градишка, Бијељина, крајње је време да и Брчко добије позориште. Одлике једног (европског) града, између осталог, су и постојање позоришне куће. А и сама публика, коју Брчко има деценијама, довољан су разлог за тако нешто. Наравно, ту се не сме у старту направити грешка. Глумачких академија у БиХ има више него што је некада било у бившој Југославији. Само да не буде „по партијској линији“! Пустите струку да све то одради како треба! А што се нас тиче, ми смо увек спремни да овде дођемо и за овако добру публику играмо. Биће нам задовољство!
Мирослав Обрадовић
