Знатижељној и нестрпљивој брчанској публици, трећи дан Позоришних сусрета, представило се Народно позориште из Тузле, са нетипичним почетком представе. Могло би се рећи да сте уједно приредили једно велико изненађење?
То је уједно и чар позоришних представа, да увијек, изнова и изнова, припрема изненађена која доносе нешто оригинално, попут представе „Пијана ноћ 1918.“, аутора Мирослава Крлеже, Иве и Тене Штивчић. Почетак је био потпуно другачији и неочекиван, пошто за Народно позориште из Тузле нису уобичајене представе у којима игра „цијела сала“ и које почињу онога тренутка када уђете у тај магични простор. Само још да подсјетим, да је позориште увијек живјело од приређених изненађења. Играло се и пјевало, али вратили смо се на трен у 1914. годину и догађаје који су обиљежили историју народа са ових простора.
Тема Крлежине „Пијане ноћи 1914.“ и даље је актуелна, попут лицемјерне политике?
Тада, двадесетпетогодишњи Миросалв Крлежа је био човјек који је могао предосјетити оно шта ће се догађати у будућности, на основу ствари које је примјећивао. Због тога, ова прича није случајно на нашој сцени, јер из Крлежиног мемоарског записа можемо извући много паралела с нашом свакодневницом и савременошћу.
Када подвучемо паралелу са актуелним догађајима, шта то недостаје данас? Да ли је то, можда, управо та Крлежина храброст?!
Прво желим нагласити, да ми је била част радити са редитељем који има пола вијека дугу каријеру у позоришту, при томе радили смо са текстом који је изузетно тежак и захтјеван, али и велики изазов, је такође представљало, што се на сцени нашао велики број младих глумаца. На крају смо добили једну представу која је сложена и слојевита, а завољели смо, што се могло примијетити, играти овај комад, који и данас шаље снажну поруку. Предочена је слабост нашег друштва, тј. недостатак храбрости код појединаца, који могу итекако препознати неправилности али одлуче да ништа не учине и чак да се приклоне искривљеној слици са великим и грозним посљедицама. Нама данас недостаје Крлежина храброст да јасно и гласно укажемо на догађаје који су погубни.
Ове године, Народно позориште Тузла и његови глумци имају велики и тежак задатак, а то је „одбрана титуле првака“ од прошле године, када су Ваше колеге однијеле велику награду.
Да, радио сам као драматург у представи „Посљедња љубав Хасана Каимије“ која је освојила прво мјесто. Пред нама је заиста тежак задатак, али најважније је, првенствено, да је публика уживала у овом умјетничком, свестраном глумачком подухвату.
Биографија:
Кемал Башић је рођен у Тузли 1989. године. Дипломирао је 2010. године на Одсјеку за компаративну књижевност и библиотекарство Филозофског факултета у Сарајеву, а 2013. године, на истом одсјеку је и магистрирао. Пише позоришне, филмске и књижевне критике. Тренутно, похађа докторски студиј на одјљењу Књижевност и култура на Филозофском факултету у Сарајеву.
Разговарала: Анђелка Ђурић
Фото: Дејан Ћурковић