Како сте градили лик Крлеже, кога играте у представи „Пијана ноћ 1918.“, реакција брчанске публике на представу је била одлична?
Правили смо Крлежу који је критиковао тадашњу и сваку власт која је радила нешто лицемјерно. Имали смо доста компликација да уклопимо све те дијелове: наративне и ове, како да кажем, банкетне. То је заиста био једини проблем. Цијели ансамбл је здушно радио да дођемо до овог резултата који смо вечерас показали публици. Није било једноставно играти у сали на метар од публике. Ово је комплексна режија господина Гојера, и видим да се таква представа публици допада.
У ствари, то је прича о судбини писца и људи који имају храбрости да искажу своје мишљење у тешким временима?
Судбина писца и свих оних који мисле својом главом, је да буде избачен са банкета, са свих пијанки и са свих мјеста када искажу слободно своје мишљење и да буду позвани на разговор да би се сазнало зашто они тако мисле. То је суштина о којој говори ова представа – о судбини писца у турбулентном времену.
Ваш Крлежа са једне стране оживљава вријеме о коме се говори, а са друге стране у њему се врло добро препознајемо данас?
И данас је ова тема врло актуелна. Овдје се говори о комплексним политичким односима који су у то вријеме владали и који се можда могу у потпуности преписати у данашње вријеме. Када смо радили ову представу неки Италијани су вјешали италијанске заставе по Истри. Историја се понавља, само што ми нисмо од ње пуно научили, а то много кошта.
Текст је веома актуелан. Мени овај текст није био познат, написана је 1942. године, и ја сам се изненадио колико је он актуелан и данас. Крлежа га је очигледно написао са пуно емоција и горчине према лицемјерју који показује власт и коју дојучерашњи непријатељи једни другима показују као да се ништа није догодило, као да није било злочина јер не кажњавају злочинце, а злочинци постају дио власти или чак команданти у војсци. Крлежа је огорчен на то лицемјерје.
Ипак, представа завршава са надом?
Добро је да се завршило са надом. Крлежа никада није губио наду. Када се десила совјетска револуција надао се да ће се нешто промијенити, да ће Лењин бити тај који ће отворити пут наде. У Другом свјетском рату, једноставно се повукао није хтио ни са киме, надајући се да ће човјек коначно доћи до памети. На жалост ни данас не видимо да су се његова надања испунила, јер имамо много ратова. То не значи да сам ја песимиста, ја се надам да ће бити боље – да се не надам све ово што радим, и што сви радимо не би имало смисла. Због тога ми је драго да се наша представа тако завршава и у коначници даје шансу нади.
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић