Ova drama je bazirana na istinitom istorijskom događaju iz novembra 1918. godine, u kojem je učestvovao Miroslav Krleža, kada se jedna čajanka koju je, u čast srpskih oficira priredila ženska demokratska grupa u Zagrebu, pretvorila u pijanku i političku svađu. To je sigurno za dramaturga bilo izuzetno vrijedno iskustvo, ali i veliki izazov?
Da, uvek je izazov raditi Krležu, a posebno sada kada je bila u pitanju prva dramaturška obrada jednog proznog teksta njegovih sećanja na to vreme, koje su uradili Ivo i Tena Štivičić. Naravno da su oni dali i svoj ton čitavoj toj drami i da je onda to bila dvostruka čak odgovornost na sceni propratiti ono što je reditelj Gradimir Gojer briljantno radio. Jer, suština svake predstave je u tom rediteljskom duhu, osećanju i invenciji zamisli koju prati od početka do kraja. Uloga dramaturga same predstave jeste da prati da ne dođe do nekih preterivanja i da stvari ostanu onako čvrsto povezane kakve su i bile. Dakle, uvek je zadovoljstvo raditi na ozbbiljnim tekstovima velikih autora, a što je autor veći, to je taj posao ozbiljniji.
Možemo slobodno reći da nam ovaj komad najbolje pokazuje da je istorija cikličan proces, ali i da nas greške iz prošlosti nisu ničemu naučile … Možemo li bar nešto iz ove predstave naučiti?
Naravno da svi koji rade na ovakvoj predstavi imaju i nadu i želju i potrebu da prenesu ideje autora, ne bi li u jednom trenutku život bio bolji onima koji ga danas žive i onima koji će ga sutra živeti. Da li će to usvojiti, ja verujem da hoće. Osluškivala sam večeras publiku u sali u Brčkom i videla da su bez daha pratili pojedine scene, što znači da su upijali ono što su im glumci govorili. Nadam se da će to rezultirati određenom svešću posle decenija ili stoleća u kojima nismo svesni, zapravo, velike političke manipulacije koja nam se dešava.
Interesantno je da predložak teksta za komad “Pijana noć 1918.” nije dramski tekst, nego proza … To se možda najbolje vidi u tim monološkim formama?
Da. To je zapravo bio dramski tekst, gde je on zapravo zapisao svoja sećanja na taj period, na taj bal, na svoju reakciju i na sve ono što mu se posle toga dešavalo. I onda su taj prozni tekst obradili otac i kćerka, Ivo i Tena Štivičić. Oni su ga dramatizovali i od tada je on dramski tekst. I mi smo radili po tom dramskom tekstu s tim što, naravno, uvek ima elemenata koji se isključe, ali i elemenata koji se dodaju. Gojer je kao reditelj, uneo u taj dramski tekst i Krležinu poeziju, koja je uvek reflektivna i adekvatna bila toj čitavoj predstavi.
Kao što je to slučaj sa svim velikim djelima, tako i u ovom vidimo njegovu aktuelnost i danas. Krležine misli još žive?
Naravno, Krleža je i posle sto godina jednako aktuelan, kao što je to bio i pre sto godina, a bojim se da će biti aktuelan i kroz sto godina, zato što sporo učimo, sporo reagujemo, sporo mislimo, a manipulatori su sve veštiji i sve veći.
Zašto je važno danas igrati ovu predstavu?
Pa zbog toga da bi se gledaocima približila svest o tome kako smo nastajali, zašto i kako smo se raspadali i šta nas tek u budućnosti čeka.
Razgovarala: Danijela Regoje
Foto: Dejan Đurković