Колико смо заточени у прошлости због манипулације моћнијих показала је и представа Сарајевског ратног театра „Мајке или све лутке иду у рај“, рађене према тексту Неџме Чизмо и у режији Дубравке Зрнчић Куленовић, о чему су, под модератороском палицом Џевдета Тузлића, протагонисти представе разговарали са публиком на традиционалном округлом столу. Између осталих ту је била и ауторка Неџма Чизмо која је открила да је пут настајања текста био веома занимљив и да је трајао годину дана.
„Почела сам спремајући га као задатак за испит „Основи луткарства“ који ми је предавала управо Дубравка Зрнчић Куленовић. Лутка као елемент била је један од услова за настанак текста што је мени била провокација на који начин да имплементирам лутку у театар за одрасле. Текст је дјелимично базиран на једној истинитој причи од које сам кренула да истражујем о Минхаузеновом синдрому, о заточеништву, о понашању људи одсјечених од цивилизације, али онолико колико ми је требало за умјетнички процес.“
Дубравка Зрнчић Куленовић каже да је била дирнута текстом када га је први пут прочитала.
„Тај облик манипулације којим сво сви изложени, а да тога нисмо ни свјесни, било је нешто с чим сам жељела да се позабавим. Хтјела сам да заједно са цијелом екипом сарадника, као и глумицама покушам отворити један простор у којем нећемо говорити само о фабули која нас вуче у театарски процес, него о истраживању једног специфичног језика да све оно што јесте посљедица манипуилације, кроз одређене страхоте, не буде у реалистичком смислу изведена, него да пронађемо специфичан сценски језик којим можемо подстаћи људе да мало размишљају о себи и својој околини и о томе колико су изложени свим облицима манипулације.“
Љубица Остојић каже да је ово трећи пут да је одгледала предству јер је једна од ријетких у којој фантастично кореспондирају сви елементи представе, тако да их је веома тешко изоловати и говорити о сваком појединачно.
Владо Керошевић је објаснио је зашто је баш ову представу уврстио у такмичарски дио. Пресудила је, каже, комплексност психолошких елемената, унутрашње филозофије театра, ликова.
„С друге стране ово је једна од првих представа у БиХ гдје се лутка анимира директно у пажњу одрасле публике. Друго што иза свега стоји неко ко је живот уткао у луткарство, као што је Дубравка. Причамо једну поетику злостављања. Имамо веома много комада у тетру на ту тему, или је то натурализам, или сурови реализам, или је нешто што је већ виђено. Овдје сам имао прилику да доживим једну импресију која ме је оставила прилично разоружаног као селектора у смислу да се опет опредјелим за ово јер овдје лутке нису илистрација карактера ликова, него метафора. Оно што сам вечерас видио јесте да глумице не играју репризе. Оне играју премијере. “
Никола Шимић Тонин питао је глумцу Белму Лизде Курт како успије да након што са толико емоција уђе у представу изађе из лика и врати се нормалном животу, на шта је глумица одговорила:
„Године искуства помажу много у томе. Ја имам и морам да научим технику како да публику доведем до неке, рецимо, катарзе, а да ја останем жива. Мада, ове теже представе које траже да се задубите у психу лика, више него у његове емоције, од њих се човјек теже одваја. Али то ми је професија, ја то морам да радим.“
Дамир Алтумабић, честитао је протагонистима представе на изванредној изведби и на томе што су му, како каже, пружили ријетку прилику да погледа представу за одрасле која говори о озбиљним темама, а која користи елементе луткарства.
„Лутка на неки начин дефинише жанр, стил игре и једну посебну поетику. Мислим да је у том дијелу ова представа заиста битна и честитам писцу на одличном тексту. Говори о темама од којих свакодневно окрећемо главу. Покушавамо да све што се ружно дешава око нас заборавимо и гурнемо под тепих, да кажемо то се нас не тиче, а заправо нас се тиче.“
Дајући завршну ријеч о представи на округлом столу, модератор Џевдет Тузлић је рекао:
„Видјели смо један микрокосмос бола и хтијења као универзум политичке и социјалне збиље са припадајућим инструментаријем за ограничавање слободе.“
Пише: Маја Ковачевић
Фото: Дејан Ђурковић