Позориште није мјесто у које долазимо само да бисмо се забавили. Оно мора да нас пробуди из свакодневне летаргије, покрене у нама успавану емпатију и подсјети да човјек свој пуни смисао проналази тек онда када се окрене другом човјеку. Умјетност не би смјела да пристаје на површност, нити да јури за тренутним ефектом. Њен највиши циљ је да мијења човјека, да га учини бољим и приближи му оно што је у животу заиста важно: слободу, љубав и способност да даје, не очекујући ништа заузврат.
Друге вечери 43. Интернационалних театарских сусрета у Брчком, Никшићко позориште извело је представу „Беле ноћи“, према дјелу Ф. М. Достојевског. Радинко Крулановић, директор Никшићког позоришта, говорио је о умјетности која мора да мијења човјека, љубави као давању и позоришту које не пристаје на површност.
„Беле ноћи“ доносе њежну, готово заборављену причу о љубави. Шта вас је опредијелило да управо овај комад уврстите на репертоар?
Ми се углавном ослањамо на добру литературу. То је негдје и исходиште Аристотелове „Поетике“ – темељ једног драмског приказивања ипак је текст. Чини ми се да је данашње доба превише отишло у брзину. Све је брзо: живот, исхрана, начин на који функционишемо. Као да се подразумијева да је све што је брзо уједно и добро.
Ми смо покушали да ту брзину зауставимо једном причом о осјећању које је, по мом мишљењу, најважније у животу. Да се вратимо једни другима и љубави, да покушамо да одгонетнемо шта она заиста јесте. Наш Сањар у „Белим ноћима“ шаље управо такву поруку: љубав није узимање, него давање. Она нема рачуницу, нема економски призвук. Њена суштина је у томе да дајете, а да заузврат ништа не очекујете. Чини ми се да је то једна од најснажнијих порука које данас можемо послати једни другима: што више дамо, више ћемо и добити, али не у математичком, већ у једном дубљем, људском смислу.

У времену када се и култура често прилагођава тржишту, колико је тешко сачувати умјетнички квалитет и одољети искушењу комерцијализације?
Никшићко позориште има дугу традицију, која траје 142 године, тако да имамо своју публику и њено повјерење. Увијек настојимо да саопштимо оно што је заиста важно, оно што има суштинску вриједност за све нас.
Путеви комерцијалног позоришта често су кратки и плитки. Можда доносе тренутни резултат, али умјетност мора имати виши циљ. Можда ће некоме то звучати и наивно, али ми и даље вјерујемо и сањамо да се умјетношћу човјек може поправити. Чини ми се да је суштина цјелокупне умјетности, па и живљења, управо у томе да поправимо себе, а самим тим и друге. Колико смо у томе успјешни, друго је питање. Али већ је и сам покушај добар разлог да на том путу истрајемо.
Када говорите о будућности Никшићког позоришта, не говорите првенствено о репертоарским плановима или продукцијским амбицијама, већ о човјеку. Да ли је управо то ваша основна визија?
Ми позориште видимо у људском срцу. Желимо да допремо до сваког човјека и да га подстакнемо да постане бољи. Џаба вам све благо овога свијета ако осиромашујете сопствену душу и душе других људи.
Чини ми се да не само позориште већ и свака умјетност мора непрестано да шаље лијепе, велике, духовне и највише поруке. Живот није само животарити, него заиста живјети. Живот је слобода, живот је љубав. То је оно што човјека чини величанственим у његовом постојању.
Рекли сте да позориште мора имати виши циљ од забаве. Шта, заправо, очекујете од публике која изађе из сале након одгледане представе?
Позориште није забавиште. Оно је озбиљна дјелатност у којој човјек треба да се пробуди из неке летаргије, да се окрене емпатији и другом човјеку. Човјек не може посматрати себе издвојено, већ се огледа у другима.
У томе је и посебност позоришне умјетности: у сталној интеракцији између глумаца и публике. Ако се кроз ту интеракцију сусретну два људска срца, два људска бића, онда смо у потпуности постигли оно што умјетност треба да представља.

Шта је основна мисија позоришта?
Човјек није рођен само да би живио и нестао, него је рођен за вјечност. Умјетност и позориште имају призвук вјечности. Зато не смијемо да се поистовјетимо само са оним што је обично, колоквијално и свакодневно, већ морамо бити усмјерени ка вишим циљевима.
То није само циљ умјетности, већ и циљ људског постојања.
Марија Радић
