“Ко је убио Џенис Џоплин?” је интригантна представа у којој је приказан настанак и нестанак велике умјетнице Џенис Џоплин. Она је омаж музици каква више не постоји. Музици која нема формулу за успјех, него емоцију за дијељење.
Овај позоришни комад приказује Џенис Џоплин, пионирку међу женама у музици, феминисткињу која није свјесна да је феминисткиња и жену која је иза себе оставила својеврстан правилник за “дивље жене”.
С друге стране, велику улогу у овом комаду, као и у њеном кратком животу, имали су и многи мушкарци. Улоге неколико њих утјеловио је глумац Димитрије Аранђеловић.
У овом позоришном комаду се појављују двије жене које су утјеловиле лик младе Џенис Џоплин и Џенис Џоплин наратора, док остале улоге тумаче мушкарци који играју и по неколико ликова. Које ликове ти тумачиш и како је било радити на једном оваквом пројекту?
Ја, као и моје мушке колеге, мијењамо доста ликова у овој представи. То су све ликови који су битни за живот, и у животу Џенис Џоплин, од оца, чланова бенда, другара из њеног дјетињства, првих и задњих љубави. Редитељ Соња Петровић и аутор Тијана Грумић су гледале да извуку есенцију, све што је дало некакав печат у њеном животу и сви пунктови кроз које је она ишла. Представа је била врло инспиративна и узбудљива за рад, а процес је трајао нешто мање од два мјесеца. Почели смо да се везујемо за овај материјал тако што смо почели да имамо музичке пробе. Кроз музику смо се везали за њену причу, зато што је Џенис Џоплин своју истину и своју љубав према себи и свијету говорила кроз музику. Покушавали смо да схватимо о чему она говори, која је то музика и која је њена порука.
Која је основна порука овог позоришног комада?
Порука ове представе је сложена, она траје готово сат и четрдесет пет минута и говори на више планова о томе. Поруку коју бих ја издвојио је тема љубави. Знам да звучи као клише, али није, зато што се цијели живот Џенис Џоплин вртио око те љубави и шта је заправо за њу љубав, како је она доживљава и схвата.
Када смо код мушких ликова и љубави, Џенис су заправо највише повријеђивали управо мушкарци. Ти си их неколико тумачио кроз овај комад, јесу ли они негативци?
Ја сад не бих могао да кажем да су они негативци зато што ја, као глумац, морам да их браним. То је нешто што је у животу свакога од нас врло чудно и никад се не зна којим путем идемо и на какве људе наилазимо. Да ли је то била некаква случајност или је она једноставно привлачила такав тип мушкараца, ја то не знам, али факат је да су се такви мушкарци налазили око ње. Они су били охоли и знали су врло лако да је изманипулишу. Ја не знам да ли је она тражила такве мушкарце или је то тако судбина наметнула, то остављамо публици да закључи.
Да ли је она као несхваћена, невољена и генерално несрећна жена, сама себе кажњавала бирајући такве мушкарце?
Претпостављам да јесте. То је некаква бол коју је она вукла са собом и није знала како да се избори са тим, па све што је радила, радила је из своје немоћи. Зато се ова представа и зове „Ко је убио Џенис Џоплин?“, баш због тога. Има толико ствари које је она сама бирала и које су се, игром случаја, тако намјестиле да су довеле до те последице која се види у првој и последњој сцени наше представе.
Ово није био класичан позоришни комад, имали смо заправо својеврстан концерт што је изазвало опште одушевљење публике.
Публика генерално воли ову представу и воли Џенис Џоплин. Занимљива чињеница је да смо премијеру овог комада имала и два дана пред почетак карантина у Србији, тако да представу дуго нисмо играли. Кад је прошла корона и кад су људи полако почели да се враћају у позориште, сви су коментарисали како им је после толико времена пријала музика. То нам је био вјетар у леђа.
Колико је за тебе, како младог глумца, било захтјевно да тумачиш више улога у једном позоришном комаду?
Када радите комад о некој особи, ко год да је она, у овом случају је Џенис Џоплин, ми смо сви имали некакву врсту одговорности према тој особи. Жељели смо да са потпуном сигурношћу будемо отворени према тој теми и да је изнесемо публици најреалније могуће. Ни у једном тренутку нисмо жељели да имитирамо било кога из њеног живота, него смо хтјели да ми направимо неки микро свијет у односу на њену причу. То је био велики залогај за све нас, али нас је редитељка Соња Петровић водила корак по корак да бисмо дошли до момента када смо сви задовољни крајњим исходом. Мислим да ни Џенис Џоплин не би имала пуно тога да нам замјери.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Дејан Ђурковић