Dženis u predstavi u isto je vrijeme jedna obična krhka, nježna djevojčica koja vjeruje u svoju intuiciju i talente. Koja je radoznala i vesela kao i djevojka koja je bijesna i hrabra, spremna da sagori za svoje ciljeve i na putu do tog cilja ne napravi nijedan kompromis.
Kako je raditi na predstavi koja nije klasična, nego ima i elemenata mjuzikla?
Zahtevnije je, naravno, svaki proces je zahtevan ali ovo je bilo zahtevnije zbog muzičkih deonica tako da smo se pripremali ne mnogo duže od inače bilo kog procesa, ali fizički zahtevnije, navikavanje tela na kondiciju i negde veći istraživački rad koji nas sve potkuje da mi možemo podjednako da budemo stvaraoci ovakve predstave.
Šta Vam je bilo najzanimljivije raditi u ovoj predstavi?
Bilo je puno toga, ali momenat kada smo krenuli igrati predstavu, igranje retrospektive života, e to je nešto što glumac retko dobija da igra i staviti se u takav misaoni tok je vrlo teško jer to inače ne radimo tako da lepo je raditi sa glumcima koje ja imam oko sebe i lepo je putovati ispočetka svaki put.
Igrate li prvi put ovakvu predstavu ili ste i ranije imali iskustva sa mjuziklima?
Prvi put igram, nikada ništa slično nisam igrala i kolege koje jesu imale iskustva govore da je ovo jedan od zahtevnijih zadataka nego što se može sresti.
Ova predstava je dio projekta, Novi Sad je ovogodišnja evropska omladinska prijestolnica kulture, možete li nam reći nešto više o tome?
Sam taj projekat je ušao u priču i u saradnju sa omladinskom prestolnicom zbog teme koja se bavila ženama i njihovom borbom za sopstvene potrebe i ambicije i predstava se našla u pravom trenutku u pravo vreme. Naša rediteljka je mnogo ranije imala ideju da uradi predstavu na ovu temu tako da je ustvari iskoristila priliku i bila spremna da se time bavi i da na neki način približi publici.
Ima li danas Dženis Džoplin?
Ima ih, mada ih je sve teže i teže pronaći i generalno ima manje razumevanja za takve pojedince i individue ali treba pogledati ovu predstavu da čovek shvati zašto je vredno da čovek prati svoje snove i svoje intuitivne znakove pored puta.
Danas na brdovitom Balkanu vlada kič i šund, roze produkcija proizvodi najgore, možemo li se boriti protiv toga, može li pozorište biti odgovor?
Pre svega ne treba podržavati takve stvari, svako ko ima priliku, a svako je ima, može da ne podrži to i da takve stvari ne dobijaju medijski prostor i da ti stvaraoci ne mogu da budu ohrabreni da to dalje rade i time se bave. Pozorište i jeste prava stvar, pravi medijum da se publika upozna sa nekim drugim stranama te teme, međutim, opet treba znati kako publiku dovući na predstave koje se time bave jer publika se najčešće ponavlja, tako da treba biti inovativan ali ne samo zarad inovativnosti.
Kakav je feedback od publike na ovu predstavu?
U najmanju ruku predivna. Od najmlađih do najstarijih, oseti se iskrenost u publici da se ova priča ispriča, da to nije jedna senzacija koja je eto nama pomogla da proputujemo nego je i publika u svakom momentu predstave pronalazila neki razlog da to bolje razume i da se poveže, da razume i prihvati neke svoje odluke i poteze. To ustvari i jeste korak da pomogne pojedincu na svom putu.
Predstava pršti od energije, igra je usklađena sa muzikom, kako je to bilo uskladiti i glumački iznijeti energiju?
Čuli ste muziku, tokom procesa mi smo se bavili izvođenjem tih pesama koje su bile naporne ali kada se one emotivno pokrepe onda tu ništa manje ne može da se pruži publici tako da je to sve zahvaljujući Dženis i njenim potrebama da se izrazi.
Vama kao glumici, šta je draže, klasična drama ili mjuzikl?
Uh, ne mogu to da uporedim. Klasici su tu među nama i jesu klasici zato što su toliko toga na tako vredan način ispričali. Međutim sve je teže danas ispričati i odigrati na način na koji će to publici biti pamtljivo i uticajno na njih. Ovo je definitivno forma uz koju niko ne ostaje ravnodušan. Mogu reći da je za glumca ovo veliki izazov i da se iz ovog uči na duže staze.
Vaš lik je glas razuma, šta nam on poručuje?
Moj lik služi da sagleda svoj život iza sebe i tu ima raznih premišljanja, kajanja svakako ne, jer svaki događaj u životu te osobe je uzročno posledičan i on i jeste odgovor ko je ubio Dženis Džoplin tako da to se u njenoj glavi itekako mota u toku prisustva same sebe u istom prostoru tako da to je ono što mi pokušavamo da činimo svakog dana a zapravo ona se vraća na ono živeti sad u momentu i to najbolje što ume i može.
Ko danas ubija Džoplin?
Neki ljudi koji se boje da poslušaju svoje intuitivne znake, međutim, to je opšte mesto. Ali iskoračiti i izraziti svoje mišljenje je ono što nas podseća šta mi osećamo i šta jesmo. Nije lako reći budi svoj, ne, budi svoj u tom malom okviru, izrazi šta misliš i na neki drugi način budi sebi dosledan a to se oseti kad čovek istupi. Nije lako to raditi kao Džoplin, to ima cenu ali na mikroplanu to se može uraditi.
Piše: Kristian Bilić
Foto: Dejan Đurković