ОД ЏЕНИС ЏОПЛИН СЕ УЧИМО ХРАБРОСТИ

То је људски архитип који је она имала у себи и који може да се препозна у свакој генерацији и у сваком периоду цивилизације.

Поред биографске приче о Џенис Џоплин говорите и о положају жене. Можемо ли рећи да је она била и пионирка феминизма?

На неки начин да феминизам је дефинисан појам, а она се борила за женска права и за једнакост. Она се није борила само за женска права, већ се борила за људска права. Зато она није феминисткиња у данашњем смислу те ријечи. Она је разбијала стереотипе и код мушкараца и код жена. Борила за то да свако живи онако како осјећа да треба да живи, и да прати некакве своје а не наметнуте законе.

Необична представа, између концерта и драмске представе?

Ова представа је требала да буде на камерној сцени, али и на великој сцени на фестивалима публика нас је  добро прихватила. Када смо на отвореном она се више претвори у концерт, а када смо у неком уском драмском простору, на камерној сцени, ту испливају други квалитети. Тако представа живи и прилагођава се простору.

Постоји размјена енергије између вас који играте и публике. То се наглашено осјети.

Публика нас заиста прати и разумије. Заправо када год смо играли у Босни били смо испраћени онако како је редитељ и замислио. Реакције публике су биле на правим мјестима и са пуно пажње.

Испричали сте њен живот и њену идеју. Да ли је тешко идентификовати се са тиме?

Није се тешко идентификовати када је у питању тако велика идеја као што је идеја коју је носила Џенис Џоплин. То јер људски  архитип који је она имала у себи и који може да се препозна у свакој генерацији и у сваком периоду цивилизације.

Џенис Џоплин је начином живота представљала јерес за своје вријеме. Постоји ли и данас некакав јерес код младих људи?

Да, она кроз нас преноси своју енергију да развијамо своје критичко мишљење и да дајемо себи за право да радимо ствари које осјећамо. Од ње учимо о храбрости коју је она са собом носила.

Убила се у борби за права. Њена идеја живи и данас. Како видите то њено жртвовање?

Не бих величао њену смрт, то је несрећна околност. То је била генерација која је користила опијате. Колико знам те недјеље је више музичара од исте набавке хероина умрло. Ја вјерујем да она није хтјела да умре и да се убије и није хтјела да пошаље поруку на тај начин. Много већа порука је њен живот онакав како га је живјела.

Ансамбл је веома млад, али је перферктно дочарао вријеме седамдесетих. Колико је тешка та трансформација у вријеме уназад?

Није било тешко. Доста дуго играмо ову представу. Доста је исцрпљујућа због енергије коју морамо да имамо на сцени како би се она пренијела у гледалиште

Добили сте доста награда, која је највреднија?

Највећа награда је што је представа опстала и што живи и поред короне. Представа се често игра, а постављена је у Српском народном позоришту прије пет година. Играјући ову представу ми учимо и развијамо себе. Ријетке су данас представе које се оволико дуго играју.

Пишe: Миљана Ђурђевић

Фото: Дејан Ђурковић