Савремене домаће драме нема или…
Аристотел је у својој ПОЕТИЦИ, већ врло рано, забележио: „…није песников задатак да износи оно што се истински догодило, него оно што се МОГЛО ДОГОДИТИ, и што је могуће по законима вероватности и нужности.” [О песничкој уметности, IX, 21]
Савремена домаћа драма не постоји, или…
Питање је просто и провокативно.
Одговор може бити врло једноставан: Има је, постоји, али… Није потребно да узимамо неке податке давнашњег датума који би послужили као илусграција о доста активном односу савремених драмских писаца у писању драмских дела.
Савремена домаћа драма не постоји, или…
Пре бих се сложио са оним „или”. Јер, драмска књижевност има доста драмских писаца чија дела својом тематиком и идејама на најпотпунији начин одражавају животне истине, а то је увек и занимљиво и савремено. Рецимо, баш стога што су увек казивали истине о времену у којем живе, велики писци у прошлоста, Шекспир, Данте, Гете, Његош и толики други, велики су и данас…
У нашем савременом драмском стваралаштву – не заборавимо да смо ми следбеници једног Крлеже – драму данас пишу тако рафинирани духови који нам дају таква драмска дела која верно одсликавају сву сложеност садашњег тренутка нашег друштва, садашњег тренутка човека. Мислим да њихова дела могу да буду веома занимљива лектира за све позоришне људе и да у њима има „штофа” за извесне позоришне креације, чак и за подвиге. Дрго питање је колико се та савремена домаћа драма, коју – ево – могу да похвалим, игра у нашим позоришним кућама?
Па игра се, игра… Ето, судећи по заинтересованости позоришних посленика у Региону и њиховим афинитетима за ове текстове, представе по овим текстовима својим дометама, могу бити на сцени, не само занимљив подухват него и нешто више…
Мислим да и Сусрети позоришта/pozorišta/kazališta, уз све остале своје компоненте и значај који имају у позоришном и „ванпозоришном” свету, испуњавају један облик своје мисије: да по Статуту више пажње приликом састављања такмичарског репертоара и вредновања остваривања појединих позоришних кућа у Региону, посвећују савременој домаћој драми.
ЗНАЧАЈ СТАЛНОГ НЕГОВАЊА ДОМАЋЕГ РЕПЕРТОАРА
Ако усвојимо ону стару и тачну премису, према којој је репертоар најпотпунија и највернија слика о уметичкој делатности сваког позоришта, а понајвише оних који креирају уметничку политаку ансамбла, онда морамо, још на почетку овог разматрања, истаћи да је опште слике позоришног живота у Региону добра. Наиме, независно од извођачких резултата које су остварели, могућно је без двоумљења констатовати како су позоришта поклонила знатно већу пажњу избору дела са којима су аплицирали учешће на Сусрети позоришта/pozorišta/kazališta и, како тај избор углавном може издржати и најстрожије естетско–литерарне критеријуме. Може се, такође закључити да репертоар више није препуштен случају, или пак, да се више не креира искључиво у строгој зависноста од могућности ансамбла.
Оно што посебно охрабрује у такмичарском програму досадашњих свих Сусрета, то је свакако присуство знатно већег броја домаћих аутора. Поред тога што смо на Сусретима имали прилике да се упознамо и са једним драгоценим драматуршко–сценским напором да се оживе неправедно заборављена дела (Нушић, Стерија, Станковић, Ковачевић, Поповић…). Имали смо да је савремена драматургија представљена представама по делима савремених домаћих аутора која су свакако изазвала посебно интересовање позоришне критике и публике. Ако овом импозантном броју проверених домаћих драмских дела додамо и она из страног репертоара (Шекспир, Стриндберг, Достојевски, Островски…) добијамо сасвим, сасвим задовољавајућу репертоарску слику. Можемо са сигурношћу да верујемо и тврдимо како Сусрети у том погледу представљају трајну метафору и значајно културно добро не само Региона већ и у међународним оквирима.
Међутам, и даље се поставља питање изградње савременог репертоара, репертоара који би сачињавала дела тематски поникла из наше савременоста, а обрађена на начин који би одговарао савременим драматуршким стремљењима, укључујући ту и тежње ка иновацијама. Најбољи начин било би – остваривање сарадње са самим писцима. Такву сарадњу могла би остварити позоришта појединачно или пак – удружено, путем своје организације. Сарадња позоришта и писаца у свету је још од раније позната и може се рећи да је готово увек доносила значајан успех, посебно у настојањима да се дође до актуалних позоришших текстова. Мишљења сам да је остваривање такве сарадње започете управо с амбицијом да се нова домаћа дела по први пут и изведу у оквиру Сусрета позоришта/pozorišta/kazališta корисно. Тако би ова смотра добила још једну, веома значајну димензију.
Овим што кажем – не исцрпљује се читав комплекс поменутог проблема. Покушаћу да оваквом поједностављењу читавог питања додам и ово: сарадња између позоришта и драмског дисца не би требало да се остварује искључиво путем конкурса. Потребно je и инвестирати кроз друге облике који би представљали и директнију везу између писаца и позоришта. И – на крају – морамо да се ослободимо једне опсесије, да самим тим што је у пигању домаћа драма и што је она веома тражена и веома потребна, укидамо све друге критеријуме и на тај начин обезвређујемо уметничке вредности драмског стваралаштва.
ОШТРИ КРИТЕРИЈУМИ ИЛИ СЛАБИ АУТОРИ
Последњих година се врши организована акција са циљем да се добије добра савремена драма. Поменимо неколико стимулативних акција: удружени конкурс позоришних кућа, стимулација за праизведбу домаћег драмског дела, као и иницијативе професионалних позоришних кућа и њихова спремност за откуп савремене домаће драме… Ово указује да је драмским писцима „бачена рукавица” за савремену драму. Па ипак, добра савремена домаћа драма се ретко јавља. Уверен сам да сва позоришта жељно чекају савремену драму, и спремна су да – то се већ показало – уложе и стваралачке снаге и одвоје скромна средстава, да ангажује и врхунске редитеље за постављање савремене драме. У овом тренутку, ја знам најмање три стимулативна конкурса за савремену домаћу драму… Има их, без сумње, и више. Резултати тих конкурса су, нажалост, готово по правилу, незадовољавајући и институција драмских конкурса, није донела очекиване и жељене резултате. Због тога нам се чини да позоришта морају предузети још неке акције да дођу до савременог и истовремено актуелног тексга.
На пример, на једном конкурсу од пре које године, приспело је преко стотину драмских дела. Међутим, ниједно од приспелих дела није добило прву награду, нити откуп. Шта то значи? Или су критеријуми „преоштри”, или су аутори „преслаби”… Или је тематска оријентација аутора премало нашеврменска, јер није могуће да стотину људи (ако је сто аутора учесгвовало) не заслужи, ниједан од њих, визу да изађе пред нашу публику. Када је о критеријумима реч поменимо појаву друкчијег карактера: сваке године жири једног конкурса награди по један савремени драмски текст, проглашавајући га најбољим драмским текстом написаним те године. Веома редак је случај да се те драме нађу на репртоару позоришта. иако кажемо, да не постоји проблем стимулације драмским ауторима. Даље, ту је непосредна сардања појединих аутора са позориштима. Ако бисмо хтели да закључујемо, можемо рећи следеће: постоје драмски писци, постоје конкурси за драмска дела, развијају се облици непосредне сарадње позориште – аутор. Оно што не постоји, или би требало да постоји у већем степену – то је храброст позоришта у одлучивању да ставе на репертоар савремену домаћу драму, схваћена као удовољење потребе савременог гледаоца од свог савременог театра. То је и ризик, али ризик који у себи садржи и елементе праштања за евентуалне промашаје. Уосталом, том ризику се придружује и одређена Државна институција културе која за сваки савремени драмски текст на репертоару позоришта даје адекватан новчани износ. Можда звучи конвенционално, али сматрам да није на одмет да и овог пута и баш у овом тексту поновим: нема националног театра без националне драме, нити се савремени театар гради искључиво на класичним тексговима, макар како адаптираним, прилагођеним, преуређеним за сцену.
Када је реч о домаћој драми, није проблем само у савременим текстовима. Потребнo је поново оживљавати и домаћа дела која су из различитах разлога пала у заборав. То је стални дуг према нашој класици, али и према публици, коју треба на тај начин богатати новим сазнањима и открићима. Само таквим односом према домаћој драмској литератури друштвена и уметничка мисија позоришта добија свој пуни смисао.
БЕЗ ПРАВЕ СТИМУЛАЦИЈЕ ЗА ДОМАЋЕ АУТОРЕ
Овом приликом бих, зналачки, како доликује једном познаваоцу театра „помирио” обе алтернагаве питања: Савремене домаће драме нема или…
Прво ћу покушати да одговорим на оно „нема”. Ако прихватимо ту тезу, да савремене домаће драме нама, нема је између осталог и зато што не постоји прави начин за адекватну стимулацију ове врсте стваралаштва. Савремена домаћа драма, вероватно, не постоји и ради тога што је потребан прилично дуг процес да би се једно дело поставило на репертоар, јер подлеже читавом низу друштвених и уметничких верификација. Мислим да је то верификовање добро, али, такође, мислим да би тај процес морао да буде ефикаснији, а самим тим стимулативнији за драмско стваралаштво.
Мали број писаца, опредељује се за ову врсту посла, јер је – из разлога које сам навео – крајњи резултат, односно стављање дела на репертоар, а самим тим и уметаичка афирмација и материјална стимулација, ипак далеко неизвеснији него приликом бављења другим врстама књижевног стваралаштва… Уверен сам, међутим, да би најновији закон о остваривању посебног друштвеног интереса у култури и културним институцијама, којим се, између осталог, предвиђа и укључивање аутора и осталих спољних сарадника у радну заједницу, у основну организацију удруженог рада, за време док се његово дело изводи и његов уметаички рад даје резултате, умногоме поправио тешкоће овакве врсте… Видите, ауторски хонорари су тако рећи ништавни. Драмско дело се пише, рецимо, годину, две, па и три, а хонорари за прво извођење отприлике су равни једном до једном и по бољем личном дохотку.
Међутим, тврдим да савремене домаће драме и – има. У поверењу, један од управника позоришта, рекао ми је да се овог тренутка у фијоци његовог стола налази пет савремених домаћих драмских текстова.
Понуђена дела су, да тако кажем, „двојака”. Или не задовољавају својим уметничким резултатом, или – уколико је њихова уметничка вредносг значајна – немају остале потребне елементе да би била постављена, на сцену… Као и у неким другим областама, немамо право савремено домаће дело.
ЗАР НАШЕ ВРЕМЕ НЕМА ИЗУЗЕТНЕ ТЕМЕ?
Четрдесетогодишње искуство ,,у служби Талије”, иако никад нисам био за „катедром” него увек, на овај или онај начин, „везано за даске које живот значе” – омогућује ми да могу референтно да износим ставове по овом горућем проблему.
Да асоцирам један афоризам – дакле, не може се рећи да имамо Достојевског, али „занатлија” имамо. На жалост, и наши најбољи мајстори драмског пера играју се жмурке: беже увек у далеку прошлост да би нам, под патином векова, говорили о будућности… Многи драмски писци, на танким текстовима, јефтиним драмским хумором покушавају да држе читаву нацију у делиријуму, и праве ршум по кафанама. Зашто? Због огромне уметничке вредности својих текостова?
Ни говора.
Они, једноставно, знају, и користе, једну истину – актуелани су и популарни у тренутку.
Зар наше време нема изузетне теме?
Понекад смо сувише нервозни, јер сматрамо да се добро драмско дело, може обелоданити на основу наших хтења, а не на основу стваралштва и временске потребе да се афирмише стваралац… Отуда кривимо понекад позоришта, да немају разумевања за домаћу драму, а некад писце, да нису створили вредна драмска дела..
Овим што кажем – не исцрпљује се читав комплекс поменутог проблема. Покушаћу да оваквом поједностављењу читавог питања додам и ово: сарадња између позоришта и драмског дисца не би требало да се остварује искључиво путем конкурса. Потребно je и инвестирати кроз друге облике који би представљали и директнију везу између писаца и позоришта. И – на крају – морамо да се ослободимо једне опсесије, да самим тим што је у пигању домаћа драма и што је она веома тражена и веома потребна, скидамо све друге критеријуме и на тај начин обезвређујемо уметничке вредности драмског стваралаштва.
НАШОЈ СЕ САВРЕМЕНОЈ ДРАМИ НЕ ВЕРУЈЕ
Ово питање је постављано још ,,на југословенском нивоу”. Данас га, ево постављамо и ми. Шта ја мислим? Кратко и јасно мој одговор је: нема ту шта да се мисли, једноставно треба одговорити: Савремене драме има тачно онолико колико је у нашим условима може бити. Ни мање ни више од тога. Само мало се поставља на позорницу. Има, дакле, домаће савремене драме. Има домаћих савремених драмских писаца. Кад то кажем не мислим на све текстове драмског жанра који стигну на разне конкурсе, већ само на оне добре који стижу и који се играју!
Има, даље, и добрих текстова које не играмо… из разних разлога… Проблем је, по мом мишљењу, друге врсте: нашој се драми не верује, иако на репертоарима позоришта има много иностраних комада, чак недорађених, лимунада.
Кад се појави домаћи текст на њега се оспе сва жуч „критичке” зависти. Да би се играло тако нешто потребно је много духовне храбрости. И онда се догађа ово: неки су храбри, а неки то не могу или неће да буду…
Проблем домаће савремене драме је у томе.
Без изузетка, тако рећи сви ми тврдимо да је има. Ко то, онда, тврди да савремене домаће драме нема? Критичари? Гледаоци? Глумци? Не знамо. Ни помена о томе, а камо ли аргумената. А ипак, утисак човека „са стране” који прати збивање на нашим сценама, некако неизбежно наводи на помисао да те драме, домаће и савремене, нема на репертоару. Понекад смо сувише нервозни, јер сматрамо да се добро драмско дело, може обелоданити на основу наших хтења, а не на основу стваралштва и временске потребе да се афирмише стваралац… Отуда кривимо некада позоришта, да немају разумевања за домаћу драму, а некада писце, да нису створили вредна драмска дела…
КРИВИ ШТО СУ ЖИВИ
Присуствовао сам веома корисном разговору утроје: УПРАНИК – РЕДИТЕЉ – НОВИНАР.
НОВИНАР: Има ли домаће драме или…
УПРАВНИК (седи у друштву редитеља, виспрен, и очигледно неспреман на дијалог о овој теми, одмах се обраћа Редитељу): Слушај, ово је, кад се добро размисли, више твој него мој посао. Одговарај дакле ти.
РЕДИТЕЉ (не дозвољава ни за тренутак дилему има ли савремене домаће драме или не): Има је, има је, јер је има у животу. Позориште, које одсликава живот и људе, наше позориште, мора да има савремене драме. Јep, да не доживљава, своју, савремену, дакле драму у позоришту, на сцени, на филму, наш човек, заљубљен у драму у својој суштини, сам би је правио… Убио би жену, рецимо, или се разболео од велике љубави, украо би новац или било шта друго…
НОВИНАР: Зато су, значи, убиства код нас тако честа. Хоћемо да кажемо: не видесмо баш толико много тих савремених драма на сцени, не видесмо их ни у вашој режији.
РЕДИТЕЉ (у жару узвраћа нимало „мутаво”): Слушајте, знате ли ви да Нушић, класик иашег театра, никад за свога живота није прочитао ни једну, дословце ни једну, позитавну критаку о својим комадима, а ми гa данас славимо и у звезде кујемо. Зашто мислите да је један данашњи потенцијални драмски писац богомдан за бољу судбину?… (мала пауза) – Пазите шта вам кажем: они пишу добру домаћу савремену драму – има још неколико таквих делија, размислите и присетите их се сами. Али, они као да су криви што су живи. Зато их не хвале, зато кукају да нема драме, савремене, наше, домаће… (Новинару) Одговорите сад ви, мени на једно питање за неку моју, личну, анкету, сад је ја управо спроводим: која то земљица, мала као наша, може себи да дозволи тај интелектуални подвиг да сваке године, ево већ дуже од једне деценије или чак и више, на једном тако еминентном позоришном Фестивалу представи толико много својих савремених позоришних дела? Па, онда, знате ли ви уопште, имате ли појма колика је јагма да се уопште доспе на еминентни Фестивал, колико дела се, значи, кува на позоришним даскама код нас? Не, ви то очигледно заборављате и долазите нам овде с тим кукањем како савремене домаће драме нема.
(Тако им одбруси Редитељ).
ДРАМА САВРЕМЕНИЈА ОД ПОЗОРИШТА
При постављању овог питања треба указати на његову евентуалну двосмисленосг: да ли се мисли на драму савремену по томе што су аутори живи, или на савремену проблематику коју обрађују у својим драмама.
Ако узмемо у обзир ово друго – има домаћих драмских текстова, међу њима и поприличан број савремених. Да вам не именујем савремене домаће драмске писце. Има их толико да ме је страх да неког не пропустим и тиме га повредим. Али, има их. Додуше, ако човек притом мисли на такву савремену домаћу драму која би, као плакат, приказивала неки од тренутно актуелних проблема, или онда кад о томе говоре крупно исписани новински наслови – можда би понестало даха. Но, суштинске проблеме нашег човека, савремена домаћа драма успева да захвати. Видите, ја чак мислим да је драма савременија – јер то може да буде – него што је савремен домаћи позоришни механизам. Код нас је готово неизводљиво да писац понуди драму управннку позоришта, да је овај, рецимо, прихвати и пусти на сцену… Од момента кад се драма прихвати, почиње да ради једна гломазна машинерија, којој треба релативно дуго времена да „породи” представу. Не мислим да тај друштвени механизам верификације свих компоненти уметничког дела није потребан, али чињеница је да, бар у малим позориштима, некако са страхом прилазе савременом, још неизвођеном драмском тексту, очекујући његову афирмацију и признање негде другде, у некој другој средини, у неком већем културном и политичком центру.
Савремене домаће драме нема или…
Шта о савременој домаћој драми сви људи, животно везани за театар мисле, шта јој замерају и на који начин предажу да та драма буде још присутнија на сцени. Слажући се с њима, или опонирајући тим мишљењима, у резимеу, поновићу неколико ,,општих места”.
– Савремена домаћа драма постоји.
– Друштво, на овај или онај начин, конкурсима и другим могућностима материјалне стимулације аутора, можда не увек у довољној мери, настоји да савремене домаће драме буде још више.
– Савремени гледалац живо је заинтересован за драму такве врсте.
– Позориштима, по некад, недостаје храброст да играју савремене домаће драмске текстове у оноликој мери колико је то потребно и колико је то могућно.
Није ми циљ да овде, у часопису намењеном позоришним посленицима и највернијим гледаоцима, набрајам савремене домаће драмске текстове: библиографија се може наћи у сваком часопису намењеном позоришту. Или да тврдим – како је у овом раду речено – да домаћа драмска дела могу се извући из управничких фијока, односно из позоришних библиотека (ако постоје у позориштима) и попети на сцену. Такође је непотребно доказивати колико су савременици заинтересовани за тако сачињен репертоар. Покушајмо стога, само да летимично, не упуштајући се студиозније у проблеме који без сумње заслужују много више и знања и артумента, укажем на оно што, по мом мишљењу, представља парадокс: драме, домаће, савремене, има свуда више – у животу, у књигама, у жељама, у конкурсним материјалима – него тамо где јој је место и где сви тврде, треба да је буде: на сцени.
Зашто је тако?
Унапред помирен с мишљу да ћу овим навући на себе грдње позоришних људи, уместо закључака, нудим овде ових неколико питања:
Ко то треба да буде храбар па да постави на сцену савремену домаћу драму?
Не, они који су је написали.
Глумци?
Не, они би је играли.
Друштво?
Не, оно је, и у овој суровој свакодневици, ипак стимулише и негује.
Кукавице?
Некако нам се само од себе намеће, треба их потражиги у нашим предговорницима.
Ко то треба да покаже друштву да постојећи начини за стимулацију савременог драмског стваралаштва, макар како разноврсни били, ипак нису задовољавајући? Неко изван позришта?
Свакако не.
Јер, осврнемо ли се око себе, размислимо ли о било којој области наших друшгвених збивања, свуда се суочавамо с порастом друштвене свести о нужности да свако „изнутра”, сопственим стваралачким односом према својим потребама и пословима, мора – јер једино он може – да пронађе решење.
Зашто би позоришта била изузетак?
Пишe: Предраг нешовић
Фото: Дејан Ђурковић