Разговор са редитељем Дамиром Мађарићем

Весела комедија „Жене у црвеном“ коју је режирао Дамир Мађарић, бави се изузетно озбиљним темама. Бави се тешком судбином мајке и кћерке које су запале у финансијску кризу.

Како је било радити ову представу са одабраном глумачком поставом?

У представи глуме четири жене, четири одличне глумице које су све своје умијеће и енергију уложиле у представу. Свака је на свој начин обликовала своје лице. Глумице су у тој, како сам је назвао „џумбус“ комедији, у којој има пјевања, скакања, глуме, играле свим срцем. Анита Шмит, Петра Бернарда Блашковић, Антонија Пинтарић и Љиљана Кричка – Митровић дале су све од себе како би комедију о јаду и беспарици малих људи била урнебесна и смијешна с нотом апсурда и трагике. Радити је с њима било сјајно и весело.

Ви сте, поред режије, и сценограф и костимограф, да ли је било тешко једној особи да све то уклопи у функционалну цјелину?

Режирао сам „Жене у црвеном“, дао свој драматуршки обол комаду, а што се сценографије тиче ту ми је помагао Давор Молнар и спасио ме сценографских мука, костимографкиња је била Тончица Кнез, музику су написали Гордана и Мирослав Евачић. Као што се види, нисам био сам и захваљујући тој екипи сретно смо допловили до премијере.

Реакције публике гдје год да сте играли биле су позитивне. Према Вашем мишљењу, шта је то што се људима посебно свиђа у представи?

Оно што се свиђа публици је, прије свега, прича о жени која се бори за себе, бори се против присилне наплате дуга и отимања стана. Бори се свим средствима и задаје ударац трулим богаташима. Побједа бар на трен малог човјека, то је заправо бајка, али ми волимо бајке, лакше нам је тако живјети у сивилу жељезног времена. Осим тога наравно духовити дијалог, гег ситуације, музика, све то релаксира ситуацију и наводи на смијех.

Иако је комедија, представа се бави озбиљним темама и проблематиком?

Комедија да, апсолутно са примјесама озбиљне теме. Присилне наплата дуга је озбиљна ствар, остати без стана и бити бачен на улицу поготово. Наравно све то испричано и показано у, смијем ли рећи, ревијалном тону глуме, пјевања и гега.

Разговарала: Дејана Крстић

Фото: Роналд Горшић/КРОПИКС (Ronald Goršić/CROPIX)