Необична представа, колективни ауторски пројекат „32. проба“, представља реакцију глумаца из Зенице на епидемију која нас је погодила. Глумица Селма Механовић, истиче да је први пут имала прилику да кроз представу каже оно што она сматра да је потребно, те додаје да јој је тај задатак био лијеп, али не и једноставан.
Како је настала представа „28. проба“?
Представа је резултат пандемије и свих епидемиолошких мјера. Свако тражи прилику да позориште казни, барем је тако у Босни и Херцеговини и из тог страха да ћемо бити кажњени, а то би значило укидање новчаних средстава, али и из потребе да се ради, Лајла Каикчија је окупила екипу и поставила нам можда и најтеже питање које сам ја у посљедње вријеме чула у театру, а то је „Шта глумци желе … да играју?“. То шта желимо да играмо се у процесу настанка представе изгубило, а остало је оно шта глумци мисле и желе да кажу, шта су наша бића у суштини и мислим да је то публици занимљиво.
Представа одговара времену које живимо, пандемији корона вируса. Како она утиче на публику, да ли олакшава ово кроз шта пролазимо?
Не помаже, не у том смислу забаве. Не волим да се позориште сматра забавом, да се неко ту смије и забавља. Ја, као глумица имам право да то не волим. Али, ја то требам радити, мада нас нико, чак ни власти које финансирају позориште не условљава тиме шта ће бити играно. Суштински, дакле, представа не помаже да пребродимо ово стање и нисам сигурна да некоме нешто сада у том смислу може помоћи, осим чињеница да смо доброг здравља. Позориште једино може да пружи утјеху, јер оно то иначе и ради, у свим временима, не само сада. Позориште је једна асоцијација са свиме нормалним и показује нам да ствари могу бити у реду.
Како су изгледале ваше пробе?
Наше пробе никада нису биле теже, али уједно су биле и јако лијепе. Било је мало изазовно, јер неки се глумци више пута нису осјећали добро, неки су били и у изолацији и све то је била нека константна игра са нервима. Морали смо пазити једни на друге, из разлога што нисмо знали са чим се суочавамо, сви имамо код куће старије родитеље, дјецу, морали смо бити јако опрезни. На крају се, ево, дешава да долазимо да играмо представу без једног члана, који се осјећа лоше, али, ето и на то смо били спремни и негдје смо очекивали да би се то могло десити.
Разговарала: Дејана Крстић
Фото: Дејан Ђурковић