Лана Делић, глумица Босанског народног позоришта у Зеници, улогама приступа без трунке извјештачености, сујете или охолости. Каже да јој је свака представа значајна подједнако, јер је у сваку уложила рад и добила резултат, који је некада бољи, а некада лошији. На овогодишњим Позоришним сусретима у Брчком игра у представи “32. проба”.
Свако од глумаца у овој представи износи неке своје проблеме и дилеме о времену кризе у којем живимо. Шта је то што је вас као човјека, али и као умјетника провоцирало и како сте се ви поставили према улози коју играте?
Већ пар година имам потребу да кроз позориште проговарам о стварима које нас се тичу и о којима не говоримо, које су табу теме. Искористила сам прилику да говорим о самохраним мајкама. Тема која се никога не тиче уколико нисте самохрани родитељи. Та тема је заборављена, склоњена у страну, а јавност не зна да мајке породиље зарађују 9,5 марака мјесечног дохотка за дијете. Мене је та чињеница годинама мучила и нисам знала како да покушам да мијењам систем, јер свјесна сам чињенице да појединац никако не може до те мјере то да промијени. Искористила сам прилику у једној сцени у овој представи да нешто кажем, па можда неко чује ко има ингеренције да нешто промијени. Ухватила сам се за ту тему самохраних родитеља јер сматрам да је страшно то што се данас никога ништа не тиче и колико смо заокупљени својим проблемима. Немамо времена нити имамо емпатије према другим, другачијим …
У представи се дотичете и тежине глумачког позива?
Заправо јесте јер има сегменте који показују колико је тежак глумачки позив, колико се крви и зноја проспе, колико нема новца за театар. Многи не знају да глумци у театру раде на минусу, без гријања и многи нас виде само као неке кловнове и забављаче који ту нешто играју и забављају људе око себе и можда пренесу неку поруку.
Ова представа је без почетка и краја. Како би сте ви окарактерисали свој лик?
Ту је негдје танка линија између лика и онога што ми јесмо. Представа је по мени постављена обрнуто: од краја према почетку. Идеја је да се публици прикаже бар један дио глумачког заната, односно како заправо настаје представа. Када су у питању ликови, то су неке наше приватне приче које су само полазиште, а затим се иде у фикције односно прави се микс имеђу стварности и лажи. На публици је да одлучи да ли ће вјеровати и да ли их се та прича тиче. Генерално су узете приче из наших стварних живота. Покушавамо да приближимо публици чињеницу да наши животи нису као на филму и да смо и ми само људи који имају приватне животе, да имамо своје обавезе, страхове, предасуде, да покушавамо да мијењамо себе и да оно што мучи и убија обичног човјек убија и нас. Представа комуницира са публиком јер се тиче већине.
Представа се на почетку звала “28. проба”, а сада је већ “32. проба”. Колико се ова вечерашња разликује од представе коју сте први пута играли?
Заправо не пуно, али остављено је тако да се увијек може мијењати. Ми смо вечерас играли без једне колегинице коју мијењамо. Пошто је концепт такав какав јесте, кроз наше исповијести остављено је да се крај може мијењати, да то буде проба. Мијењати се може и сам назив, али костур остаје исти.
Да ли Вам представља проблем то што вечерас играте без публике односно пред само неколицином оних који имају прилику присуствовати представи?
То ми звучи занимљиво на нивоу експеримента, али представа је врло занимљиво направљена и мислим да нам то може ићи у прилог. Ја се радујем чисто са глумачке стране да видим како се сналазим са свим тим.
Које улоге највише волите играти?
Увијек бирам и добијам јаке ликове који проговарају о неким правима. Нисам феминисткиња, али видим сцену као платформу гдје могу пренијети неку поруку. Гдје могу дати подшку женама не само о женским птањима неге генерално о стварима које нас се тичу. Не морају бити позитивци или негативци, битно ми је да је остављена јака порука.
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић