Brčanska publika, na veliku žalost, nije mogla uživati u posrednoj interakciji sa Jovanom Gavrilović, Jasnom Đuričić, Jelenom Ilić, Tamarom Krcunović, Ivanom Markovićem odnosno Vladimirom Aleksićem tokom scenske realizacije projekta koji se ogleda u liku i djelu najveće muzičke dive bivše Jugoslavije. Umjetničko ime Lepe Brene, naše sugrađanke, sinonim je šoubiznisa i prosperiteta. Vitalan pečat unikatnosti ovi predstave pružio je i scenograf Nikola Knežević.
Kroz fenomen muzičke dive, u predstavi “Lepa Brena prodžekt”, sagledano je ovdašnje društvo u proteklih nekoliko desetina godina. Kada bi podvukli paralelu, koje razlike opisuju period ne tako daleke prošlosti u odnosu na sadašnjicu?
U najkraćim crtama, protekle decenije obeležio je, kao što svi znamo, kraj samoupravnog socijalizma, rat, raspad Jugoslavije i tranzicija prema kapitalizmu, što znači da govorimo o turbulentanom periodu sa drastičnim razlikama na svim nivoima. Autori predstave su pokušali da se osvrnu na neke od ovih razlika kroz nekoliko aspekata – ekonomiju, graditeljstvo, rodne politike, i kulturu. Svaki od aspekata je neverovatno kompleksan i višestruko povezan sa drugim aspektima, a meni lično je posebno zanimljiv aspekat graditeljstva i arhitekture, budući da sam po profesiji arhitekta. Ono što je karakteristično za Srbiju u proteklih par decenija na tom planu je prelaz iz planskog urbanizma na divlju gradnju koja je fenomen zanimljiv sam po sebi, i, u konačnici, na investitorski urbanizam koji zanemaruje javni interes i stvarne potrebe građana.
Kakve kritike zavrijeđuje “prodžekt” i kakav je osvrt mlađe populacije na predstavu i tematiku?
Verujem da svako ko dođe da pogleda predstavu zna za Lepu Brenu. Predstava se osvrće na delove njene karijere da bi ispričala priču koja nije senzacionalistička, već se bavi kompleksnim pitanjima o širem društvenom kontekstu.
Jugoslovenski kulturni prostor prepun je kontradikcija i različitih narativa, šta je po Vama “evergreen” tog prostora?
Za mene bi to bili socijalistički spomenici jugoslovenskog modernizma: jedinstveni u svetu, veoma često izgrađeni kao formalana obeležja antifašizma, skulpturalno i arhitektonski duboko promišljeni i intrigantni, projektovani kao javni prostori u kojima se ljudi sreću.
S obzirom da nosioci radnje uvijek nose titule glavnih eksponata, koliki je značaj scenografa za realizaciju visokokvalitetnog scenskog djela?
U kontekstu predstave “Lepa Brena prodžekt” pošli smo od ideje da se pet Lepih Brena sreće na neformalnoj intimnoj proslavi. Umesto stola, Lepe Brene se okupljaju oko kuhinjskog ostrva, elementa koji ujedno može biti i deo privatnog prostora ili neke televizijske scenografije. Cilj nam je bio da to kuhinjsko ostrvo, izgrađeno od betona, istovremeno reprezentuje i maketu modernističkog stambenog bloka, varijantu na temu socijalističkog spomenika ili koncertnu pozornicu. I da se u mnoštvu ovih asocijacija radnja ne fiksira na jedno mesto već da ostane nefiksirana, uz minimalni scenski gest koji se može čitati i kao distanciran, baš kao što se nekome iz današnje perspektive možda čini jugoslovenska modernistička arhitektura.
Koliki je izazov glumcima i akterima tema da pronađu pasiju i odigraju predstavu pred praznim auditorijumom, s obzirom na novonastalu situaciju prouzrokovanu globalnom pandemijom?
Verujem da je izazov neverovatan i glumcima, a i publici. Pozorišta su projektovana kao inkluzivna mesta okupljanja, susreta i razmene ideja, energija i mišljenja.
Piše: Dejan Jovičić
Foto: Dejan Đurković