Брчко као фестивалски град. Брчко као позоришни град. За оба ова епитета у једној реченици заслужни су људи који су основали, а затим све ове године одржали фестивал под данашњим именом СУСРЕТИ ПОЗОРИШТА/КАЗАЛИШТА БРЧКО ДИСТРИКТ. Поред чињенице да је пролазио кроз различите фазе и облике, идеја о фестивалу као тачки културног сусрета остала је оно што је у неким тренуцима била можда најважнија ствар због које ових дана фестивал прославља свој тридесетшести рођендан (а траје 45 година). Као последица или као линија актуелних друштвених догађања, основан је 1974. године, с намером да буде место СУСРЕТАЊА позоришних кућа, аутора, глумаца, редитеља и заљубљеника у позориште и градски дух, првенствено из Босне и Херцеговине. Био је то начин да један мали град, тада, буде део великог покрета оних који су се смело одважили да себи пронађу место које ће до данас у заједничком критичком дијалогу окупљати људе сличних интересовања и оне склоне разматрању стварности на више различитих огледала. Сведочење Јакова Амиџића и Срђана Вукадиновића, забележено у књизи издатој поводом четрдесетогодишњег трајања Фестивала, можда најбоље описује атмосферу, околности и значај тадашње локалне позоришне сцене у Брчком: Основна концепцијска значајка Фестивала базирана је на домаћем тексту, односно тексту писаном на једном од језика јужнословенског језичког подручја који сви разумију и за који не треба преводилац, а који се у Босни и Херцеговини прије деведесетих година називао српскохрватски / хрватско–српски, а од Дејтонског Устава (1996) босански, хрватски и српски језик.” (страна 13)
Носилац ове почетне клице било је Аматерско позориште „Васо Пелагић” и резултати које је ово позориште остваривало у сасвим новој естетици и изражавању у аматерском драмском стваралаштву и издвајало га од других културних и уметничких институција које су се на нивоу града бавиле аматеризмом. И задавало грдне муке људима у граду. Представе које су радили биле су модерне, високо професионалне, имале су уметнички језик и рукопис који су тешко читали људи који су подржавали само класичне форме изражавања у драмском аматеризму. У интервалу од 1961. до 1974. године Аматерско позориште имало је проходност на свим смотрама од Брчког до Хвара.
Поред иницирања и оснивања Фестивала, између осталог, то позориште утемељује јединствену манифестацију у театарском животу, која даје подстицај новим стваралачким тражењима. Овакав фестивал потврђује тада да је позоришни покрет у овом граду попримио нове квалитете и треба да постане традиционална манифестација која ће сваке године представити најквалитетнија и најавангарднија остварења од значаја за унапређење позоришног живота у Босни и Херцеговини. Матична кућа фестивала, логичним следом околности, постало је 1974. године Аматерско позориште „Васо Пелагић”.
Оно што је интересантно, а што се мора нагласити, јесте да се у овом граду одржава најзначајнији и најстарији бх. Фестивал, у граду који нема професионални театар. А шта он за овај град значи? Наравно много значи. У овом граду сви живе за овај фестивал. Жељно га ишчекују и увек се тражи карта више јер је то идеална прилика да најбоља публика види пресек свега онога што се радило у периоду од годину дана у професионалним БиХ театарским кућама у Региону. У овом граду се током године дешавају и други догађаји, не мање вредни, али ништа се не може мерити са Сусретима позоришта/казалишта.
И ако у том смислу повежемо године и оно што овај фестивал својом тематско-програмском оријентцијом представља, за све то време, доћи ћемо до оправданог мишљења како се заиста традиција често гради иновативношћу. Али, евидентно Брчко је успевало да за храбре, другачије и њихове идеје нађе мирно место да без велике буке и помпе, покрену велика питања, друштвене дилеме и проблематизовано много више него на неким „важнијим” позоришним смотрама. Тако је било свих претходних година.
Данашњи Сусрети … кроз театарске форме и тенденције најављује тек долазеће театарске трендове и кроз њих проблематизује често коначно постављене модуле друштвених односа који, као и вековима пре, своје одразе налазе управо на позоришним сценама. Зато је било важно појавити се у селекцији овог Фестивала. С једне стране, то је декларисало Брчко као град који својим позоришним духом себе позиционира као тачку пресека театара у овом делу Региона. На другој страни, данас велики позоришни редитељи или глумци, су кроз, управо овај фестивал, себе стављали у контекст онога што је тада значило „смела мисао”, или естетика процеса истраживања у области драме и позоришта. Велики је значај заправо имала једна оваква смотра као велики инкубатор позоришних идеја. То ваљда иде од љубави и слободе – основних предуслова да уметничко дело буде спонтано. У томе видим оправданост и значај Сусрета… у Брчко дистрикту данас.
Имена које памти и пише историја овог фестивала чија се претпоставка испоставила као оправдана и пре свега истинита у „читању” потенцијала и важности ове врсте окупљања, на првом месту, то су људи који га сваке године посвећено организују, те на тај начин чине да се богато наслеђе, које сада превазилази оквире институције, пренесе и на генерације које се позоришту тек уче. Тек онда долазе уметници који, уз често надљудске напоре ових прво поменутих, остају забележени на фотографијама, у билтенима и новинским чланцима, као носиоци покренутог дијалога у ономе што је видљиво и лакше памтљиво. Зато је овде неизбежно поменути оно што ће једном бити записано у много важнијим документима од овог; то да су у Брчком били, и за публику играли глумци, врсни глумачки ствараоци из Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Хрватске …
Данас је то театарска манифестација, која покреће она питања која би требало да нам буду прва. Кроз процесе и истраживања, открива се нови свет, не само позоришта, већ свакодневице о којој се често (о)лако промишља. Врло је тешко одолети а не поменути и то да стваралаштво мора да прибегава најразличитијим методама како би скренуло пажњу на себе. Као да није довољна сва досадашња грађа, сви успеси, бројке и људи који данас прослављају тај тридесет и шести (четрдесетпетогодишњи) рођендан, тиме већ дубоко залазећи у другу половину једног животног века.
У времену које је захтевно, преиспитивање савести, провокативни приказ друштвених околности у позоришном изразу, али и у свакој другој уметности, јесте оно по чему се уметнички производ разликује од медијске забаве. Већина позоришних стваралаца у својим делима не поставља никаква питања нити, самим тим, даје одговоре. Позоришни продукт, ако у свом садржају није друштвено актуелан или ако не садржи јасан активизам, отпор, постаје и остаје сиромашно дело. Драмска прича је само полазиште за оно што стваралац жели да представи. Без тога уметност постаје једнодимензионални приказ. Критичко и субверзивно је оно што одређује вредност дела. У трагању за дубљим смислом долазимо до запитаности, сумње. Запитаност је суштина. Она свако дело може естетски, али и етички да одреди. Запитаност над собом, као код Хамлета, проширује се над запитаношћу над светом. Одговор на друштвене појаве од традиционалног до ексклузивног; од Брехта који је својим делима учествовао у друштвеним околностима до савременог израза који подразумева ангажовани говор и друштвени активизам. Питања која постављају аутори изабраних представа подразумевају и храброст за трагање и суочавање. Сусрети … имају пре свега уметнички домет који је пресудна одредница, а не само пуко задовољавање сценског израза. У најбољем случају они су постали расадник нових и свежих стремљења.
Немојмо заборавити другу страну онога што Сусрети … значе у свом пуном смислу. То је публика. Млада, она најважнија, којој је ово нека врста подстицаја и охрабрења за искорак у свет слабо опипљивих форми и трагалачких путева од којих се често, ради малих сигурности, склањамо.
Сусрети … као овакви данас, подстичу на активан однос према стварности и уз своју публику не дају простора за таворење, већ стално трагање и питање. У складу с тим, можда је криза средњих година начинила овај фестивал поново младим, актуелним слоганом „Заточени у прошлости” којим овогодишњи селектор Владо Керошевић још једном својим одабиром представа покреће и инсистира на „актуелности теме” онога што позориште носи као идеју сталне промене у свим својим аспектима. Овога пута, у наслову је сублимиран смисао свега што је до сада урађено. Управо је време да се запитамо, променимо и у томе останемо доследни сваком неотуђивом делу прођеног искуства.
На крају, наслеђе Сусрета… је огромно и вредно. У традицију овог фестивала уграђени су таленти и напори многих људи. Њихов рад нећемо анализирати, већ ћемо одати признање њиховој храбрости и отворености за све праве потезе. Наслеђе овог фестивала инспирише и мотивише, пре свега младе, да без обзира на судбину театра буду храбри и доследни себи.
Отварање се је догодило, и ако је судити према оној народној „По јутру се дан познаје” можемо очекивати изузетно леп дан. Све говори да су и овогодишњи Сусрети … на правом путу, путу који лагано води ка још једном успеху.
Срећно!
Пише: Предраг НЕШОВИЋ
Фото: Дејан Ђурковић