Глумица Народног позоришта Републике Српске Смиљана Маринковић у драми „Мартин удио“ тумачи лик Иване. Њена улога је да буде савремена спона између прошлости и садашњости, али и емотивни водич кроз сложену породичну и историјску причу. Чињеница да је Ивана стрип-умјетница даје драми посебан метапоетски и визуелни слој. Кроз цртеж и нарацију она покушава да уобличи тешку, понекад болну и неизречену стварност, претварајући личну и породичну трауму у умјетнички израз.
“Мартин удио“ спаја историјску трауму са интимном, породичном и умјетничком причом, остављајући снажан утисак на публику. Како сте Ви градили лик Иване?
У мом приватном животу и сама сам прошла ту неку потрагу за делом свог идентитета, у смислу потраге за неким члановима породице који су се из неких различитих разлога разишли. Пример је моја тетка чије име носим и која није више део породице. Ја сам упорно трагала за њом, јер ми је жеља била да видим кога је мој отац толико волео да је по њој мени дао име. Ту сам пронашла неку паралелу са ликом Иване која тражи неку своју причу и свој идентитет. Радећи на лику све више сам освешћивала колико је у ствари то и моја прича. И све време то се некако преплитало и ту сам највише црпела емоцију која у суштини иде из мене кроз лик Иване.
Мартина животна прича приказана је из визуре Вашег лика, стрип-умјетнице Иване. Какав је Ваш однос према ономе што Марта представља, тиху хероину и чуварицу огњишта?
Сви ми имамо баке које су Марте, сви ми у породицама имамо те жене које су у ствари сачувале огњиште. И оне су по мени много већи хероји тих ратова и несрећних околности. Да, мушкарци су тамо негде, али жене су те које чувају кућу, које ишчекују, дочекују, примају ужасне вести. Посматрано с те стране, Мартина снага фасцинира. У самом комаду види се колико је Рајко слабији од Марте. Од самог почетка, од њиховог упознавања, где је она у ствари направила тај први корак, потом следећи корак у брак, и све друге њене одлуке некако су биле много веће од његових. А све је то радила тихо, ненаметљиво. Мислим да ове жене са наших простора, са које год да су стране, мислим да су у ствари на неки начин Марте.

Колика је одговорност стати на позоришну сцену и донијети глас оних обичних, малих људи чије су судбине пречесто остајале неиспољене у историјским уџбеницима?
Велику одговорност носи свака улога, а поготово овако неке приче које се тичу нас, јер јако је одговорно представљати људе који су сада међу нама. Једно је радити историју која је иза нас, а друго је радити историју и имати осећај да у сали постоје људи који су све ово доживели и проживели. И то стварно носи са собом јако велику одговорност. Не мислим само на мој лик, него мислим на читаву причу и начин како то испричати, а да то све гађа где треба, да никога не увреди, не повреди. С те стране мислим да смо сви имали ту неку одговорност, и јако сам поносна што ова представа у ствари није политичка ни у једном тренутку, није ратна као таква, него је искључиво људска прича.
Посебан слој романа чини „стрип у роману“ и тема стваралаштва. Из позиције Вашег лика у драми, колико је умјетност један од начина да се тешка стварност осмисли и преживи?
Ја сам кроз читање тог романа у ствари схватила колико се мене Ивана приватно тиче и колико се читава ова прича мене приватно тиче. Тако да јако велику улогу има и просто на неки начин, да не буде флоскула, али стварно мислим да уметност лечи и нас као протагонисте и публику. И мислим да је оно што је најдивније у овој представи, мислим да смо ми генерално на некој великој заједничкој терапији. Ми смо ову представу играли и у Бањалуци, у три – четири града у Србији и ево сада у Брчком. То су све потпуно различита поднебља и мислим да смо ми некако оваквим причама, оваквим темама и на овај начин, доживели да нас уметност заједнички пригрли. Тај аплауз који се деси и то да људи одмах устану и начин на који нас поздрављају, то је за нас уметнике божанствено, а верујем и да је публика много, много тога добила.
Сценографско рјешење, аутобус на сцени који током извођења представе преузима разне функције, брза промјена мјеста радње и глумаца, показали су уједначену игру ансамбла, што је оставило посебан утисак на публику. Колико је за успјех овако захтјевне представе важно заједништво глумачког ансамбла?
Ово је стварно јако драгоцено, ово се не подразумева, ово није свака представа, поготово ансамбл-представа. Ја бих волела, и то сам сто пута рекла, да видите како ми иза кулиса подржавамо једни друге. Ја сам у Народном позоришту Републике Српске девет година, не знам да сам играла представу у којој смо толико били блиски и толико били ансамбл у правом смислу те речи. Кад се заврши представа, ми сви аплаудирамо једни другима, сви се грлимо, сви се љубимо, честитамо. Ми смо два месеца предивне сарадње имали и колико год је ова представа тешка и дуго траје, опет с друге стране, ми смо са невероватном лакоћом прошли све ово. Пригрлили смо ову причу и желели да је испричемо на најлепши могући начин.

За улогу у овој представи награђени сте годишњом наградом Народног позоришта Републике Српске, а сама представа проглашена је за најбољу у 96. сезони. Колико Вам значи ово признање у тренутку када представа живи свој пуни позоришни живот и наилази на изузетно снажан пријем код публике?
Награде пуно значе, посебно за ову представу и тога смо сви свесни, јер смо тек кренули у фестивалски живот представе. То је нама потврда свега онога о чему смо говорили, публика има јако велику потребу да с нама разговара после представе, ту су и стојеће овације, и опет кажем, то није свакидашњи догађај у позоришту. Тако да мислим да је нашој представи то највећа награда. Представа јесте награђена више пута, углавном је добијала награде за колектив, за колективну игру, што је предивна награда, али је ипак највећа она коју нам даје публика.
Мира Лујић Теодоровић
