Да позориште итетако „потказује живот гледалаца“ (Душан Ковачевић), свједоче нам и представе у овогодишњој селекцији коју је Горан Дамјанац „сашио по мјери локалног капута“ с обзиром на чињеницу да је Брчак (ма гдје био и гдје радио!) и да одлично познаје и дух и менталитет својих суграђана, љубитеља умјетности и поштовалаца Сусрета као манифестације. Истовремено, није занемарио ни карактер ни умјетничку и естетску вриједност овог брчанског позоришног празновања.
Нисам разговарао с Дамјанцем о селекцији кроз призму његовог „унутрашњег дијалога“ са стварношћу и свему кроз шта је пролазио, од школовања до стеченог повјерења да bi обавио ову заиста сложену и захтјевну дужност, али сам сигуран да пулсира на порукама које су га (као човјека од струке, али и Брчака) опредијелиле да нас подсјети и опомене у каквом времену и окружењу живимо и шта јесу и морали би бити, да би нам свима било боље, очовјечени и ољуђени људи.
„Баш штета што се не могу купити лептири. Мали паметни кретени живе само један дан! Неко један, неко хиљаду. Сви на крају крепају“, каже Рита („Мој син само мало спорије хода“) и подсјећа нас на пролазност живота и аутентичну причу губитника транзицијског човјека у овом региону. Рекао бих, посебно у БиХ гдје је осјећај губитка правде и праведности можда и изнад издрживе квоте. А прихватање да „син никако не хода“ није пораз већ позив на борбу за будућност јер свако од нас носи макар и малу дозу хуманости, љубави, разумијевања и на крају – свако воли живот.
Свевремени Нушић („Ожалошћена породица“) као да је исписан ових година када нарастају и као амброзија се множе лаж, превара и битка за новац који је статусно а не вриједносно људско питање па се „елита“ утркује да, умјесто бриге за грађане, избори мандат више и с пајтосима из других партија и народа црта на неком папиру (може и тоалетни!), смишљене границе подјела и међу људима и међу државама.
Андрићева „Госпођица“ је као и много моћних дјела и аутора избачена из лектире а ново читање је приближава младима и ваља вјеровати, трасира пут афирмације жена сада и убудуће које су и даље, и не само у жаргону, најчешће само „слабији пол“. Истовремено, рекао бих, та реченица Госпођице на крају представе (која нимало случајно нема име!) упућена изнад кофера пуног новца и злата, накита и других драгоцјености – Дала бих све за један дах – добра је опомена и подсјећање новонасталих „капиталаца“ да су свако јутро које осване дужни само Богу који је хтио да се пробуде и позвао их на љубав за ближње и емпатију за све људе, посебно за невољнике.
У „Три дана успона или пада господина Б“ руши се мит о глобализму који се кроз форму неокапитализма промовише као идеалан и беспрекоран систем за појединца и друштво као цјелину. Од сјаја и моћи тамо негдје у провинцији (малом граду) до живота испод надвожњака у велеградском бљештавилу, нестала је потреба да се некоме пружи рука на улици, у невољи, а профит и трка за било каквом зарадом су изнад човјека и његове судбине. Ваља вјеровати да лагано истиче вријеме „шминкера и позера“ који нам уљепшавају стварност безочним лажима и лицемјерством, a dolazi вријеме у коме ћемо бити сити и без гурања главе у контејнере.
Прича коју смо видјели у „55 квадрата“ јесте медитеранска слика која се значајно разликује од нашег (континенталног) доживљаја хрватског приморја и дана проведених на љетовању, али је само привид географске омеђености јер врло пластично и на типским појавама упозорава како се становници наших градова на брдовитом Балкану односе према својим градовима и селима (депоније, пожари, недостатак питке воде…). Рекло би се, као да Ивана Вуковић (аутор текста) живи у Брчком!
Повратак Гетеа на сцену у Брчком „(Пра)фауст“ је селекторска храброст, али и добра одлука. Након одгледане представе два су аргумента за овакву тврдњу: када се споје и добро осмисле дубине Гетеовог великог дјела и оваплоте у бравурозну глумачку игру, онда спретне и храбре редитељске иновације за продукт имају лакоћу и једноставност позоришта у којој уживају актери догађаја, на сцени и у дворани. Тај осјећај и јесте врхунац позоришног чинодејствовања и за глумце и за гледаоце. С таквим осјећајем напустили смо дворану Дома културе задовољни што нам је Борис Лијешевић умјесто нас „читао Гетеа“.
Из људских слабости (а све смо слабији!) најлакше израста најстрашнија људска суровост. То је извор из кога су истекле најбоље античке трагедије међу којима је и Есхилова „Орестија“ коју су Слободан Унковски (режија) и Јелена Мијовић (драматургија), приближили и учинили разумљивијом, а упозорили на блискост с ововременим нама.
Шлаг на „селекторској торти“ поводом пола вијека брчанских Сусрета биће вечерас „Радован III“, или, усуђујем се казати – „Радован III сомборски“. Овај култни комад који се памти по недостижној (јединственој!) креацији Зорана Радмиловића чије се реплике из ауторског текста и глумачке надградње десетинама година понављају у свакодневној комуникацији и старих и млађих, изазов је и храброст у којој се нуди могућност другачијих креација нове генерације глумаца и менталитета који се након толиког протока времена ипак занавља и мијења. „Радован“ јесте класика, али ако смо ове године доживјели, видјели и бурно поздравили успјешне новотарије у Нушићевој „Ожалошћеној породици“ и Гетеовом „(Пра)фаусту“, нема сумње да ће и „Радован“ сомборски бити једнако испраћен.
Било је и биће до краја лијепо и узбудљиво. Уочљиво је и заиста добро да је дворана Дома културе свако вече пуна, да представе прате све генерације, а ове године као никад до сада – пуно младих људи. Класици, снажни редитељски рукописи и глумачка остварења добиће своју верификацију у наградама за најуспјешније а публика у Брчком је већ награђена озбиљно промишљеном селекцијом која је, сигурно смо, задовољила све укусе и доказала да је позоришна култура у овом граду била и остаје блиска и доступна свима.
Пише: Новак Танасић
Фото: Драган Деановић