Прво што сам рекла редитељици: Само да то не преводимо на хрватски! То вам је као када бисте Маратонце превели на било који други дијалект или нарјечје.
Велики аплауз публике је знак да сте одлично одиграли Нушићев класик…
Представа је одлично примљена и зато се дивно осјећамо. Драго нам је да смо позвани на овај фестивал, на коме је Керемпух редован, па смо и ми постали дио традиције овог фестивала. Пуно награда одавде се у мом казалишту већ наслагало. Нушић увијек добро прође, било гдје да се игра, Загребу, Београду или Брчком. Он је нама глумцима веома сочан писац чији су текстови свевременски који ће живјети увијек.
Универзални и свевремени Нушић? Увијек актуелан?
Свевремени писци показују да кад их год поново извучемо из ормара да су били у праву, јер кореспондирају са сваким временом у коме се поставе на сцену. Они због тога и јесу велики. Због тога ми је било веома драго када су рекли да су изабрали Нушића у Керемпуху јер је он стварно највећи комедиограф на овим просторима и савршен је за сатирично казалиште Керемпух, јер је он и сатиричар. Нама је тешко наћи добре текстове у жанру сатире. Данас се они и не пишу тако лако, јер је то врло тежак жанр. Ти текстови говоре о човјеку и представљају га на један врло интелигентан, интригантан и заједљив начин. Али то ми и јесмо, све те наше мане које се скривају испод површине, такви писци као што је Нушић, знају како то кроз игру и причу изнијети вани. У тим причама се увијек неко препозна или препозна неког другог или препозна ситуацију. То је оно што је дивно код овако великих писаца.
Овај текст писан је прије једног вијека, али као да је писан данас…
Када узмете Иву Брешана и Хамлета у Мрдуши Доњој, тако је и Нушић и данас актуелан. То су велики писци јер граде ликове из односа према себи, према друштву, према животу и само је питање жанра у који то ставља. Нушић користи сатиру која је сјајна и има комичне елементе.
Играте на изворном језику…
То нам је био велики изазов. Било нам је јако драго када смо добили информацију да ћемо то радити, прво што сам рекла редитељици: само да то не преводимо на хрватски! То вам је као када бисте Маратонце превели на било који други дијалект или нарјечје је заиста штета. Дали смо све од себе и мислим да смо на добром путу. Имали смо и лектора који нам је долазио из Новог Сада, Дејана Средојевића, који је сјајан и зна радити са глумцима, тако да нам је пуно помогао да сви будемо на трагу Нушићевог језика. Колико смо успјели, најбоље ће знати изворни говорници, али сигурно је једно: тај језик је штета преводити. Па и зашто би се преводило, ми се сви разумијемо, па ни у Београду се не преводи Крлежа, јер ћеш га изгубити ако га преведеш.
Зашто одступате од оригиналног текста на крају?
Да, то је била редитељева идеја и драматуркиње која је са њиме радила, јер тај оригинални крај би данас био мало пренаиван и архаичан у овој идеји којом је редитељ кренуо стварати представу. Ја сам била прва у шоку када ми је редитељ рекао да ће се Сарка попети на сто и плесати цајке. Мени је то у почетку било далеко и као глумац нисам видјела оправдање, тако да то иде на адресу редитеља. Али заправо, када видите колико се знамо правити фини, пљују се фолк и цајке, али када се свадба развије, у три ујутро, свака дама постане цајка. Требало ми је мало времена да то схватим и прихватим, али заправо то јесте тако. Он је хтио свакога изокренути колико је могао. Ако је Сарка једна дивна, фина и углађена удовица ишао је у крајност која се не очекује од ње.
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Драган Деановић