У представи „Југославија, моја отаџбина“ приказан је пут протагонисте Владана Боројевића којег тумачи глумац Блаж Поповски, те његову конкретну и симболичку потрагу за оцем, официром бивше ЈНА и ратним злочинцем у бјекству. Тај пут постаје полазиште болног суочавања са собом, са личним траумама и страховима, али и редефинисања личног и националног идентитета. Глумац Жељко Еркић је, у овом позоришном комаду, утјеловио лик Владановог стрица Данила.
Ко је стриц Данило и која је његова улога у овом позоришном комаду?
Данило је неки измишљени стриц, заправо јесте род писцу, али није по крвној линији. То је један човјек, као и море тих људи, тих година у Србији, који су били заслијепљени вођством Слободана Милошевића. Аутор ми је дао само ту индикацију и мени је било јасно какав је то карактер, какви су то људи код којих није постојала никаква друга опција. Они су се слијепо држали његове визије и из тога сам ја црпио тај лик, намаштавајући сам детаље.
Иако нису заправо били у крвном сродству, Данило је ипак много волио Владана.
Да, ја сам га тако „обојио“. Ја сам у ову представу ускочио непосредно пред премијеру. Љубиша Савановић је требало да игра ову представу и он је био на читаћим пробама. Он је имао мало другачију визију овог лика, али ја сам га тако доживио. Имао сам неку своју визију како би тај човјек требао да изгледа и како би он замишљао правду, јер сви овдје у овом комаду, на свој начин ,интерпретирају правду. То је, на крају крајева, можда био и проблем свих нас у представи.
Шта је главна порука овог позоришног комада у коме је приказан распад једне државе, друштва, породице и пријатељстава?
Управо то, сви појединачни карактери говоре своју визију. На крају ми можемо да видимо суштину, људе који су немоћни да промијене ситуацију која надолази. Сви они имају људске проблеме, породичне проблеме, мијешани брак, то је све оно што нам је познато. Ја бих волио да ова представа, као и многе друге које ће бити на овом фестивалу, укаже на нешто што се сада дешава, и да укаже на то публици која гледа, да би она то могла промијенити, нигдје друго него на изборима.
У једном моменту, Данило на сцени говори о људском проклетству. На шта је тачно мислио?
Мој лик на крају каже „људи памте и то је њихово највеће проклетство“. Када би људи могли да запамте, па из тога науче да не понављају исте грешке, то би била моја лична, а чини ми се и Данилова порука из ове представе.
С обзиром на то да је овогодишња тема театарских сусрета у Брчком „болест друштва“, колико ова представа кореспондира тој теми?
Нажалост, итекако кореспондира. Ово је била болест друштва деведесетих година, и дан-данас постоје те исте трзавице. Ми глумци имамо прилику и ту срећу, такав нам је посао, да путујемо по свијету и да видимо неке друге дефиниције друштава. Видимо да је свијет отишао у неком другом правцу, да може да иде у другом правцу, а да смо ми заглављени у средини са тим неким стварима.
Разговарала: Драгана Лукић
Фото: Дејан Ђурковић