Ово је озбиљан глумачки задатак. Свака улога је носила своју буру са собом?
Сваки глумац воли да има посла на сцени. Овдје су све улоге „пунокрвне“ и од почетка докраја имаш да глумиш, па си због тога срећан, без обзира што си уморан, јер на крају представе знаш због чега је тај умор.
Једини сте мушкарац у представи?
Покушао сам ући у ципеле тог лика који је сам на отоку међу женама и који мора обављати неке послове, а није способан до краја за њих, онако мушки, него му то раде жене још млађе од њега. То му сигурно није угодно, али га то чини не сасвим бијелим ликом. Слично је као код свих осталих ликова укомаду – што ни један од њих није ни црн ни бијел, већ има нијансе које су захтијевне за играти и занимљиве за гледати.
Прича је смјештена на одређену локацију уодређеном времену, да ли је примјењива и на модерно друштво?
Да,изолација и усамљеност, потреба за љубављу и блискошћу је вјечита тема.
Како сте градили свој лик. Како вам је Цвитан изгледао на првочитање?
Ништа се не догађа на прво читање. Пустим времену да ме преплави, јер ако прерано покушам да уђем у улогу, то је теже исправити. А ако идеш полако, кроз вријеме, све дође на своје мјесто. Кроз разне ситуације лик се полако гради, тако да је он дефинитиван последњих десетак дана.
Цвитан је занимљив и захтијеван. Да ли вам је била тешка трансформација?
И јесте и није. Као глумац увијек тражим да сваку улогу приближим себи колико год ми она била страна, али овдје то није било претјерано тешко. Сви ми имамо своје проблеме који су слични Цвитановим.
Позориште, ТВ филм. Има Вас свагдје. Шта вам је најдраже?
На то питање је најтеже одговорити. И једно и друго и трећеима своје чари. Ја сам срећан што могу радити све, јер једно надопуњује друго и чини ме бољим. Волим радити и у позоришту и на филму. То није никакав дипломатски одговор, јер је баш тако. Када рецимо радим на филму, и након тога идем у позориште осјећам се освјеженим.
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић