Predstava „Identitluk“ polazište ima u knjizi „U ime identiteta“ Amina Maloufa. No, ovaj komad je nastajao na probama, jer ste vi kroz improvizaciju stvarali dijaloge, monologe i dramske situacije i tako pokazali da sve može biti teatar?!
Pa da, to nam je i bio najteži dio, jer je najlakše kada vam donesu tekst i vi igrate, kada vam kažu to je tekst, kažite to i to, odnosi su ti i ti, i vi igrate. No, ja bih samo na početku naglasio da je ovo autorski projekat Tanje Miletić Oručević, ansambla predstave i dramaturga Hrvatskog narodnog kazališta Dragana Komadine. Mi smo premijeru ove predstave imali malo prije ove pandemije, u decembru prošle godine. A što se tiče uloge ona jeste malo drugačija, naprosto zato što sve uloge koje dobijete da igrate, za njih dobijete i tekst, redatelj ima neku točnu ideju kako bi on to vodio i onda je to puno lakše, a ovdje je bilo potpuno drugačije. Ovo je stvaralački proces gdje svih osam ljudi na sceni, uz redateljicu i dramaturga, pokušavaju nešto stvoriti samo iz neke ideje. Tako da je to puno teže nego raditi neki konvencionalni tekst. Mi smo se, pa mogu reći mučili, ali to je bila slatka muka, jer su dobre kolege, redateljica i svi koji su angažovani na ovoj predstavi, tako da smo uživali radeći. Tekst nije teatarski, ali mi smo pokušali nešto napraviti od njega, a nagrade koje smo već dobili za ovaj komad kažu da je to koliko-toliko uspješno.
Igrate Antu Šarca, katolika, vjernika, koji svoj identitet poistovjećuje sa nacionalnom pripadnošću. Koliko je bilo zahtjevno, ali i izazovno igrati jedan ovakav lik?
Sama moja uloga je bila malo lakša za odigrati, u odnosu na cjelokupan ovaj proces kroz koji smo prošli dok smo stvarali ovu predstavu. Lakše je bilo jer sve te ljude, sve te njihove identitete, pa i ovaj lik kojeg ja igram, mi vidimo oko sebe. Svaki lik na sceni, oni koji su predstavu pratili putem televizije, kao i svi oni koji su već pogledali predstavu, znaju. Mi smo do sada mnogo puta igrali ovu predstavu, jer imamo ugovor sa IOM-om (op. aut. Međunarodnom organizacijom za migracije) da moramo odigrati 20 predstava unutar BiH i nakon svake predstave imamo razgovor sa publikom, nešto kao okrugli sto. I prilikom tog razgovora sa publikom ja uvijek postavim pitanje „znate li bar jednu osobu iz ove predstave?“. I svi se slože da znaju svakoga, jer to je predstava i o nacionalizmu i pogrešnom tumačenju identiteta.
Kažete da nakon igranja predstave pričate sa ljudima, kakve su još njihove reakcije? Šta njih interesuje, znaju li oni uopšte šta je identitet? Znaju li odgovoriti na neka pitanja koja vi postavljate u ovoj predstavi?
Znaju li odgovoriti, pa to ne bih mogao reći, ali pokušaju odgovoriti, kao i svi mi. Poprilično svaka sredina isto reagira, a to je da i oni sve te ljude, o kojima mi govorimo u predstavi, viđaju, kao i taj neki nacionalizam koji se događa i ta neka netrpeljivost, jer predstava ima i poruku na samom kraju, ali da ne otkrivam previše zbog onih koji će je možda nekada pogledati. Tako da je svima milo kada čuju i vide to, jer predstava krene u jednom tonu, a završi se u drugom tako da svi imaju jako pozotivne komentare. A vratiću se opet na pitanje, znaju li rješenje, pa ne bih rekao da i mi znamo. Tako da smo svi mi pokušali ovom predstavom naći neko, ne rješenje, nego postaviti pitanje. Ovom predstavom zapravo i mi postavljamo pitanja o našim identitetima. Kada smo radili ovu predstavu poprilično smo se bojali reakcije publike. Nismo znali hoće li biti zaprepašteni, hoće li im to biti ogavno, super, da li će im biti smiješno ili možda i ne. Ništa nismo znali, ali igrajući smo shvatili da ona u svim sredinama funkcionira podjednako. Reakcija publike je doslovno podjednaka gdje god da smo do sada igrali.
Pandemija korona virusa promijenila nam je živote, tako se i predstava igrala u posebnim uslovima bez prisustva većeg broja publike. U sali su bili samo novinari i žiri, posebne su ovo okolnosti i za vas glumce. Kako to komentarišete?
Mi smo igrali već četiri ili pet predstava pod uvjetima pandemije gdje nije bilo publike koliko je trebalo biti. Inače, predstava je jako tražena i bivale su pune sale dok smo je igrali, sada je, nažalost, sve drugačije. Jednostavno ne može joj prisustvovati veliki broj publike, ali mi moramo nastaviti igrati. Ja bih se ovom prilikom želio zahvaliti publici. Svakom gledatelju i gledateljici koji su odvojili svoje vrijeme, ugrozili sebe da bi došli pogledati predstavu i podržati kulturu. Od srca vam hvala!
Razgovarala: Danijela Regoje
Foto: Dejan Đurković