Марко Маковичић – глумац у представи – Говори гласније!
У овој представи причате, причате и само причате …?
Лик који играм толико је љигав да морам искористити све да бих се рекламирао. Зато толико причам.
У животу изван позоришта много је таквих ликова који желе да нам уђу у живот, да се наметну по сваку цијену?
Тако је. То су лик који не бира средства да се наметне, а у стварности без обзира на брбљивост дубоко је сам и нема ничега. То је уствари тужна прича тог лика, јер живи код сусједа јер код куће нема никога.
Почињете са понављањем једне, те исте реченице?
У представи се играмо и са ликовима, са карактерима и са театром и казалишним језиком, инснуирамо изненадну ситуацији, као да позли колегици. Ту реченицу ја понављам као битну да одјекује, а у исто вријеме стављамо у функцију нас глумаца – јер шта би било да се представа одједном прекине.
Двадесет пет година живимо у мраку …
Оно што је љигаво у мом лику је манипулисање реченицама које су толико познате и које улазе у свакодневицу и ми, односно већина, се правимо, у тој нашој комфорној зони, као да нам је стало да неком помогну. Иронија је у томе што се држимо те комфорне зоне али ништа не чинимо. Таквог сарказма и ироније је пуно данашње вријеме и не видим да ће се ту нешто промијенити.
Можда и не можемо ништа да промијенимо, можда није све у нечињењу?
Може се промијенити. Неко на великој, јавној сцени, неко у локалном простору,у аутобусу. Ми смо то у представи спустили у породицу и сабили у обитељску проблематику.Наш комформизам ремети једна особа за коју би се требало побринути. А ми, умјесто да се побринемо, ми се правимо да бринемо,а уствари једва чекамо да оде и да нас остави на миру. То је комформизам у оквиру кога се понашамо и у глобалном и у локалном простору. То је оно: пусти ме немој ме ништа питати. То је тема којом смо се ми бавили у представи.
Туђи проблеми су „наш велики проблем“?
Да, да! Желимо се приказати да смо већи него што смо, хоћемо да оставимо дојам брижне фамилије, а бринемо се само ријечима.
Као да сте хтјели да опоменете на комформизам у реалном животу. Може ли позориште то урадити?
Ми се и сами то питамо у представи. Ова представа поставља много питања, и ми глумци стојимо иза тога. По реакцијама публике, види се да гађамо добро, да провоцирамо. Позориште тешко да може нешто промијенити, али наша је дужност да не престанемо да провоцирамо.
Брчанска публика? Било је доста смијеха – питамо се чему је намијењен тај смијех?
То је горак смијех. Ово је горка сатира. То је смијех из неугоде. Овдје смо мало прилагодили текст, али у изворном тексту по коме играмо у Хрватској то је још горча сатира. Предстрава комуницира са публиком и реакције су добре. Често пута публика нам у сали каже да се не слаже са текстом који изводимо, а то је уствари наш циљ: испровоцирати и покренути. Дворана у Брчком је веома акустична, и осјетили смо да је публика апсолутно разумјела, реаговала је тамо гдје треба. То нам је потврда да смо успјели направити добар комад.
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић