ПОВЕЗИВАЊЕ УНУТРАШЊЕГ И СПОЉАШЊЕГ СВИЈЕТА

​Лик Фјокле у познатој приповијетки „Беле ноћи“ Фјодора Михајловича Достојевског на папиру је тек тиха сјенка у позадини стана у Петрограду, али у сценској адаптацији Ане Ђорђевић она постаје један од кључних емотивних стубова представе. Мина Мићовић, глумица Никшићког позоришта, говори о томе како је градила овај слојевити лик, зашто га доживљава кроз сестринску блискост са Настјенком и у којем тренутку и на који начин Фјокла мијења ритам драмске радње.

У оригиналном тексту Фјокла је прилично сведен, споредан лик, док јој адаптација Ане Ђорђевић даје знатно већи драмски простор.

Да, сцене су дописане, на томе сам захвална Ани. Ликови које Достојевски само помиње она је развила у самосталне улоге, па тако и Фјоклу. Због тога је Фјокла другачија. Мислим да је она управо таква била потребна с обзиром на то да имамо ту Настјенкину баку која се не појављује на сцени. Мој лик је сам репрезент заправо те баке и повезнице и између њих и Станара. Мислим да је за овакву причу и било потребно да Фјокла има разрађене сцене и дијалоге. С друге стране, као један comic relief или нешто што одудара од других ликова, Фјокла је једна проста, другачија дјевојка, слушкиња, али заправо су она и Настјенка ту близу годинама, тако да сам ја то посматрала као један сестрински однос.

Фјокла је својеврсна спона између Настјенке и њене слијепе баке, али и веза изоловане Настјенке и спољашњег свијета. Како тумачите тај однос?

Када сам покушавала да градим свој лик и однос према Настјенки, размишљала сам о томе шта је она то преживјела, из чега произлази њен став према животу и које ју је искуство навело да нема вјеру.

Чињеница је да је Настјенка прикачена за баку и шта онда може да очекује? Бака је на тај начин хтјела да сачува Настјенку од неког бола и тако даље. Мада, свако искуство је потребно да човјек сам проживи и да из њега научи нешто.

Ваш лик даје посебну динамику овом позоришном комаду. Дијалози оштрије осликавају карактер и емотивно стање Настјенке.

Негдје на половини представе појављује се мој лик, што је и редитељски поступак био да се промијени тај ритам сцене. Шта знам, таква је прича, меланхолична је сама по себи. Сад нисмо могли усиљено убацивати неке елементе који не припадају Достојевском, опет смо се морали држити тих оквира.

Али да, Фјокла је дефинитивно лик који мало разбија цијелу ту меланхоличну атмосферу.

Како сте градили лик Фјокле? Шта је била полазна тачка?

Полазна тачка је свакако била епоха из које идемо и Фјоклин статус слушкиње. Али, опет, нисам хтјела да буде прволопташки или уопштен, већ да нађем неке девизе и њене пориве из којих она поступа тако како поступа.

Тако да, мислим да се то и очитало, да је публика могла да искомуницира и с Фјоклом. На почетку бисте можда помислили да је неки негативац или што год, али на крају имамо ту сцену гдје она Настјенку загрли, гдје је утјеши, гдје јој врати тај ланчић и тако даље, гдје се опет покаже нека промјена и нека Фјоклина друга страна. Битно ми је било да тај карактер буде осликан, колико је било простора да се покаже, као шареноликост и неједноличност.

Представа је релативно нова, у априлу сте имали премијеру у Никшићком позоришту. Колико сте радили на представи и како она живи данас?

Осим Никшића, играли смо и у Требињу, у Београду, у Бијељини. Ја сам срећна, мислим да је овај класик нешто што треба да људи виде и да чују, тако да се надам да ће имати дуг живот.

А што се Фестивала у Брчком тиче, жао ми је што нећемо бити ту да погледамо и друге представе, желим свима пуно среће. Видјела сам у најави да ће бити изведени и класици, попут „Краља Лира“. Мислим да су „Беле ноћи“ подобне за овакву врсту фестивала. Публика је одлично реаговала, а видјећемо шта ће жири на крају рећи.

Мира Лујић Теодоровић