Позориште непрекидно упозорава, а успјех тог упозорења се огледа кроз реакцију публике и јавности. Најважније је да та упозорења виде људи који су одговорни, који су у првим редовима друштвене моћи
Ибзен је још увијек актуелан и радо извођен?
Да, актуелан. Када је Нина Николић, редатељка, изабрала овај текст уживали смо док смо радили на њему као екипа. Били смо свесни тога да је у питању класика, имали смо то у виду. Били смо свесни да радимо савремену класику.
Играте докторову супругу. Како бисте ју окарактерисали?
Није ми било тешко ући у њен лик. Радили смо заједно, а ово је уиграна екипа на челу са редитељком Нином Николић. То није лик који се много експонира, као рецимо Ибзенова Нора. Када се кћерка супроставља госпођи она је мало више доминантна и ратоборна. Морали смо да нађемо некакав баланс између конфликта који се налази у нашој фамилији и проблема егзистенције гдје се ја бринем као мајка. Као породица ми морамо да прехранимо децу, а то је социјални и егзистенцијални проблем, што је један од фокуса лика кога играм. Основна одлика тог лика је умереност и баланс, а не експонираност. Ја у суштини играм истовремено тиху жену, супругу и мајку.
Остајете до краја одани супругу?
То је битна одлика. Без обзира што сам мужу саветовала да размисли и да проради рацио, али напокон видела сам да се ризик исплати. Нормално је да ја као жена, супруга и мајка у добру и у злу подржавам мужа. Породица се мора држати заједно, и све док је тако ствари иду.
Интелектуалци и истина – колико су данас они спремни да се жртвују за истину? Побјеђује ли увијек истина политику, новац, моћ?
Не само данас, увијек је било тешко, па и у време када је Ибзен написао овај комад. Примере које видим око себе, који то покушавају су на жалост углавном жртве, али то не значи да се времена не мењају. Тешко је у потрошачком друштву задржати достојанство, а то видим као интелектуалац. Живот је кратак да би једна генерација нешто до краја привела. Наше генерације је та потрошачка машина углавном прогутала, и сада зависи од интелектуалаца млађе генерације нешто да ураде. Знам да у нашој заоставштини према њима има много грешака, али и покушаја. Ни њиховим плећима неће бити уопште лако. Надам се да ће издржати и наћи прави пут и кроз културу, образовање… О томе доктор Стокман каже све.
Колико је позориште у стању да упозори?
Позориште то непрекидно упозорава, а успјех тог упозорења се огледа кроз реакцију публике и јавности. Најважније је да та упозорења виде људи који су одговорни, који су у првим редовима друштвене моћи. Пуно зависи од њих. Позориште је итекако моћан медиј. Не упозорава оно само на политичке аномалије, оно рецимо у овом комаду утиче и на еколошку свест. Да ли је вода загађена, или није, је важно. Зато овај комад има вишеструки утицај, и мислим да смо његовим извођењем извршили своју мисију. Тешко примећујемо да се људи ипак освешћују, али то не иде тако брзо да се лако примети.
По реакцији публике у Брчком, изгледа да језичка баријера није спријечила да вас разумију и снажно реагују?
Плашили смо се мало језичке баријере, али публика нас је охрабрила. Када је представа стабилна публика лакше осети истину на сцени. У матичном позоришту у Скопљу прихваћени смо и код младих и код средње генерације. Имали смо понекад сумњи да млада публика нема афинитет према класици, али смо срећом демантовани. Класика је класика!
Колико је важно за успјех представе да се публика препознаје у њеним ликовима?
Ово је представа за све и сви се у њој препознају. Имамо много ликова, што значи да у публици има и доста идентификација са тим ликовима. Ако имамо често овакве представе то мора оставити жељеног трага на публици и јавности. Мислим да идемо према бољим временима, а младе генерације су то заслужиле.
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Драган Деановић