Александар Михајловски је македонски глумац познат по својим ангажманима у позоришту, филму и телевизији. Он је изградио каријеру препознатљивим глумачким стилом и талентом, а његова способност да игра разнолике улоге чини га једним од угледних имена на македонској сцени. Михајловски је учествовао у бројним позоришним представама, као и у популарним македонским филмовима и серијама. Његово присуство на сцени доноси интензитет и аутентичност, било да је ријеч о комедији, драми или савременим представама.
У представи по дјелу Хенрика Ибзена „Непријатељ народа“, у продукцији Македонског народног театра Скопје, лик Билинг је новинар који ради за локалне новине. У почетку, Билинг подржава доктора Томаса Стокмана у његовом настојању да објави истину о загађености бања у граду. Међутим, попут многих других ликова у драми, Билинг на крају мијења став из политичких и личних интереса, дистанцирајући се од доктора Стокмана када ситуација постане превише ризична за његову каријеру.
Билинг је циничан и често саркастичан, и док испрва дјелује да се залаже за слободу штампе и истину, он показује своју опортунистичку природу кад схвати да би подршка доктору Стокману могла негативно утицати на његов положај у друштву и новинама. Овај лик представља лицемерје и политичку манипулацију, теме које су кључне за Ибзенову критику друштва у овој драми.
Његова улога доприноси ширем контексту корупције и моралне слабости у заједници, гдје се лични интереси стављају испред истине и правде. У разговору за Билтен глумац Александар Михајловски истиче апсурдност времена у којем живимо али почињемо са једним другачијим питањем.
Ви сте син славног македонског глумца Тонија Михајловског. Да ли Вам је то терет или Вам не смета, можда то поређење које неминовно изазива?
Не смета ми. Кад сам био клинац нисам био свјестан величине свог оца као глумца, а онда када сам почео да радим тај посао, по завршетку Академије, схватио сам колико је сјајно бити његов син, наслиједити његов пут и на неки начин, што кажу, и на тај начин продужити лозу. То не представља никакав терет за мене, напротив.
Тема представе је јако актуелна и данас, иако је вијек и више иза нас. Колико Вам је као глумцу било изазовно да се припремите за ову улогу у Ибзеновом класику?
Овај мој лик је баш прави пацов у друштву којег прогуравају јер он је ту све вријеме, новинар који записује ствари као неки шпијун. Мало смо скратили лик јер у оригиналном тексту има више сцена са њим. Нина је то добро одрадила, тачно је извукла поенту која осликава суштину овог лика. Било ми је изазовно да одиграм таквог лика који је нон стоп присутан на сцени и мора увијек да буде сконцентрисан на оно шта се у том тренутку прича.
Како ви гледате на тај сукоб између индивидуалне моралности и друштвеног притиска?
Ја као глумац, а ни као личност то не могу да поднесем, не могу да схватим како то људи могу да раде и како немају морала код себе, како немају осјећаја и како су спремни да преваре све само да би изгурали до краја неке своје сулуде интересе. Ја сам лично лик који би могао да одустанем од много ствари само да не повриједим никог. Овај лик којег играм у представи је као шпијун, нека фаца, прави паразит.
Публика се сигурно препознаје у многим сценама, јер ми данас живимо то?
Па да, Македонија је данас у топ десет загађених земаља, ми на Балкану живимо тако, а непрестано причамо о неком здравом животу. Апсурдно је, стално тражимо да једемо здраву храну, желимо да живимо здраво, а све што радимо је у супротности са тим. Ваздух који удишемо је канцероген, то је страшно. И вода коју пијемо је често контаминирана. Даћу вам један примјер, био сам на планини са неким пријатељима и текла је изворска планинска вода. Сви су били у фазону да ли је сигурно да је пијемо, у граду са чесме то се не питамо, а у природи гдје је најчистија ми се питамо да ли је загађена, прави апсурд.
Шта бисте вољели да публика понесе као најважнију поруку из ове представе?
Мени је увијек остављао највећи утисак, и када смо радили пробе, монолог др Стокмана у извођењу Николе Ристановског. Из онога што он прича ја сам схватио да се ми не волимо међусобно толико, да се не разумијемо. Мислим да треба да схватимо да морамо да се ујединимо када се боримо за нешто позитивно. Немамо увијек исто разумијевање када је то важно и када треба да се боримо за заједнички циљ, тако да мислим да сви треба да тежимо позитивнијим циљевима како бисмо наше друштво учинили бољим.
Пише: Александра Симић
Фото: Драган Деановић