Епидемиолошко лудило које је, уз разна увођења и попуштања мера, трајало више од две ипо године дана, увелико је променило свакодневни живот усмеривши сваки сегмент друштвеног па и уметничког живота на дигиталну друштвеност. Физичка дистанца као један од темељних захтева у доба пандемије коронавирусом донела је значајне промене у представљању, продукцији па и рецепцији свих сценски уметничких и културних формата па тако и традицијских пракси. Према ономе што смо доживели, махом се уводила „пракса и искуство на даљину” што из темеља мења изођачке односе презентера и рецептора – интеракцију извођача и публике. У светлу „нове нормалности” доживели смо отваранје нове перспективе Театарсјих сусрета на којима посљедњих десетак година учествује око неколико стотина активних извођача, уз неколико хиљада гледалааца, новинара, и храбрих посленика. Били смо сведоци како се људи који живе за те фестиваске дане на лицу места сналазе у „новом нормалном” с епидемиолошким мерама које не дозвољавају окупљања, забаву и дружење.
У доба релативизма вредности и моралног нихилизма, у времену у којем се налазимо на раскршћу између познатог, доброг „старог нормалног” и непознатог и нежељеног „новог нормалног” посебно на пољу уметности, осећали смо потребу поновно пропитати што желимо у будућности како бисмо знали како кренути даље. Повратак питањима о театарско/сценским приступима представама данас, повратак је на стабилну тачку/темељ, на упориште из којег можемо мирно преиспитати „ново нормално” и усмерити нашу уметност, нашу професију, ка будућности.
Прошлогодишњи Театарски сусрети одржали су се након укидања епидемије, па су окупљања, славља и дружења великог броја људи била саставни део свакодневнице. Овогодишњи, Интернационални театарски сусрети 2022. улазе у тзв. „нову нормалност” у којој све што је пре било регуларно и уобичајено то више није. Тако су, ранији Сусрети казалишта/позоришта Брчко дистрикта преживели Covid–19.
На професионалној театарској сцени на подручју Региона имамо неколико националних професионалних позоришних кућа које су се развијале од средине прошлога столећа па све до данас. Од 1991. до данас Регија је у сталној „транзицији”, напуштање једног и прелаза у други потпуно другачији политичко–економски и социјално–културни систем, карактеристичан за западни свет. Задњих две ипо године дана блокирала нас је и пандемија Covid–19 у пуно сегмената живота и натерала да транзитирамо у виртуeлном простору што су нарочито осетиле све извођачке уметности. Континуирано смо суочени с многим новим појавама за које имамо много питања, а мало одговора, о чему смо на неки начин већ почели размишљати и разговарати на овогодишњим Театарским сусретима. Ове године имали смо прилику да многа отворена питања са искуством живота у пандемији и уз нове критичке перспективе почнемо интроспективно да затварамо како би могли да кренемо ка неком новом и перспективнијем дискурсу за позоришну уметност.
Сви знамо да је Традиција на сцени у неколико наврата најављивала радикалан прекид с прошлошћу, с правом се питамо је ли транзиција доиста отворила нове перспективе и донела нове освежавајуће и плодне идеје у театарској уметности? Какви концепти ће доминирати на професионалној сцени у наредним деценијама? И да промислимо ново позоришно раздобље како би задржали некадашњи значај драмске игре на сцени и у друштву.
Ово није „Пир у време куге” или „Љубав у доба колере”, једноставно, данас је октобар 2022. године и на сцени Дома културе у Брчком затварају се XXXIX ТЕАТАРСКИ СУСРЕТИ БРЧКО ДИСТРИКТА и никакви вируси, никакве заштитне маске, никакве изолације нису успеле да спрече овај тријумф духа који нас засипао и обасјавао протеклих дана.
Јер, театар је ЉУБАВ!
На Балкану сунце сија скоро 300 дана годишње. Не знам да ли је то један од узрока чињенице да је Грчка отабина позоришта. Али током свог многовековног духовног и историјског развоја, различите нације на Балканском полуострву саздале су разнолике и богате културне и позоришне традиције. Политички, етнички и, не на последњем месту, економски фактори у последњем периоду су на овај или онај начин удаљили на први поглед блиске националне културе и у извесном степену прекинуле везе између уметника на Балкану.
Али, театар је ЖИВОТ!
Поделе нису приоритет времена у коме живимо, упркос томе што све око нас тежи да нас подели. Језик театра не познаје границе. Театар је онај сликарски шафелај трагања, изучавања, експеримента који у себи спаја искуство времена, древне архетипе позоришне уметности са савременим технологијама и поступцима. Да бисмо имали могућност да на раскршћу времена, слично оном „неопходном” дилетанту Трепљову, трагамо и да осећамо, јер и данас су нам „потребне нове позоришне форме” – (стари дибри Чехов), а такође и нови сусрети, сусрети са публиком, сусрети са суседима, сусрети са пријатељима на даљину, сусрети са колегама.
Јер, театар је ВРЕМЕ!
Време у коме живимо сада и овде. Смутно, носталгично, експлозивно, ми смо били „Буре барута” (добри Дејан Дуковски), али светло време! Баш као и привилегија дијалога, сусретања, дружења на овом простору! И нема страха од било каквог вируса, није се одржао међу нама оваквим какви смо, жилави, издржљиви, истрајни. Био је међу нама само привремено.
Јер, ТЕАТАР је вечан!
Можда није био ни потребан да бисмо схватили да за позориште ипак има наде.
Чекамо да отпочне (у добар час!) идуће године ЈУБИЛАРНО четрдесето/педесето издање Интернационалних театарских сусрета Брчко дистрикта Б и Х.
Пишe: Предраг Нешовић
Фото: Дејан Ђурковић