Представа „Седам страхова”: Опомена, да се не понови!

Рат је најгора ситуација у којој се може наћи појединац, породица и цијело друштво. Но, без обзира што то сви знамо, ипак је то потребно још једном рећи да се више не понови. То би отприлике требала да буде и порука текста кога је одлично извео насамбл Босанског народног позоришта из Зенице.

Представа „Седам страхова“ Босанског народног позоришта Зеница враћа нас на мрачну, трауматичну прошлост и суочавање с оним што са собом носи рат.

Иако говори о бројним страховима са којима се човјек суочава, ипак онај највећи је страх од рата и ратних тортура, сила зла које у тим ратним условима испливају на површину. У таквим условима постоје појединци чистог срца који не могу да прихвате зло, несвјесни ситуације у којој се налазе, и сами упадају у канџе таквих људи. Чаки оних за које су мислили да су им пријатељи. Суочавање са демонима прошлости је болно, али само за оне који знају разликовати добро од злог, док они други увијек нађу оправдање за зло које су чинили или у којем су учествовали.

Представа „Седам страхова“ не обилује сценама ратних тортура, него само породичним и уличним насиљем која су посљедица ратних страхота, али кроз игру самих глумаца јасно је видљиво оно кроз шта су појединци пролазили у рату, у овом случају у Зеници. Да трауме из дјетињства остављају последице на саму личност, а то се често преноси на друштво у цјелини.

Текст „Седам страхова“, аутора Селведина Авдића ,а кроз адаптацију младе, али веома искусне редитељке Селме Спахић и Емине Омеровић настоји, поред нарације одређених ситуација које чине драматрушки заплет и веома живу и напету радњу, да испуни улогу позоришта и да скрене пажњу гледаоцима на ружне посљедице које чини неприродна и аномалична ситуација која се зове рат. Не бавећи се директно фронтом, већ његовом позадином у којој се такође дешавају појединачне драме и биљеже тешке судбине, аутор нам саопштава оно што и сами знамо: рат је најгора ситуација у којој се може наћи појединац, породица и цијело друштво. Но, без обзира што то сви знамо, ипак је то потребно још једном рећи да се више не понови. То би отприлике требала да буде и порука текста кога је одлично извео ансамбл Босанског народног позоришта из Зенице.

Не бих никога да осуђујем, нити да улазим у разлоге њихове одлуке, али за онај дио публике који није био у Сали, било би коректно да су актери синошње представе сами изнијели своје виђење онога што су извели на сцени, јер и то је комуникација са публиком и такорећи саставни дио представе на оваквим фестивалима. Али шта је тује.

Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић