Višestruko nagrađivani književnik, scenarist i autor nekolicine dokumentarnih filmova, jedan je od članova stručnog žirija ovogodišnjih Susreta u Brčkom. Prof. dr. Nedžad Ibrahimović, obrazovao se u BiH, Holandiji i Sjedinjenim Državama. Iznimno je bitna ličnost u našoj kulturi.
Susreti se odvijaju u vanrednim okolnostima, zaslužuje li sama organizacija ocjenu više zbog toga?
Stvarno odajem svaku hvalu i počast cijeloj ekipi koja je ovo organizovala jer je sada puno teže organizovati Susrete i pozorišne predstave nego u normalnim uvjetima. Tako da ja, svima skidam kapu. Niz je tu problema, od tehničkih do organizacionih i do samog nagovaranja teatarskih kuća da dođu i da se ne boje nastupa. Ogroman posao je napravljen i ja im na tome čestitam!
Posebnu notu Susretima daje i kvalitetan prateći program, da li je to referenca koja posebno izdvaja ovu manifestaciju?
I na drugim pozorišnim okupljanjima takođe postoje propratni programi. Pojavljuju se u Zenici, na MEESU, u Sarajevu. U Mostaru, naravno. Nije to neka naročita posebnost koliko to što se sada Susreti organizuju u ovakvoj društvenoj, socijalnoj i psihološkoj situaciji u kojoj su ljudi prvi depresivni, uplašeni za egzistenciju, za socijalna pitanja. To je u svakom slučaju, organizatoru još jedan plus.
Društvena zajednica nalazi se u značajnom stepenu dekadencije. Može li teatar ponovo da se isprofiliše kao važan faktor pri kulturnom uzidanju pojedinca, ali i cjelokupne zajednice?
Ne može! Teatar nije ni bolji ni gori nego što je bio prije pada u dekadenciju. Dakle, naš teatar je u biti poslednjih 15 godina, u programskom i kvalitatnivnom smislu, koliko ga ja pratim, na istom nivou. Nije društvena situacija, dekadencija, nešto što će pružiti pad estetske vrijednosti pozotišta. Naprotiv, to može biti dobra inekcija za bolji teatar. Poznati su dokazi iz prošlosti da su u teškim uslovima nastajala velika pozorišna, filmska, književna djela. Nije izravan odnos društvene i umjetničke dekadencije, vrlo je slojevit i ne može se jednoznačno to povezati.
Prema Vašem mišljenju, koje su najveće anomalije modernog društva? Šta čovjeka najviše tišti?
Ja mislim da je to nedostatak optimalne projekcije kako su to zvali ruski formalisti. Ljudi ne vide sebe u budućnosti na način koji će im omogućiti vedar pogled. To se vidi jer nemate više onog sjaja i nade u očima kao što se moglo imati u nekim boljim i sretnijim vremenima. Mi skoro da već živimo u prošlosti. Budućnost je tako blizu došla sadašnjosti, ona je tako kratkog dobačaja iz ovog vremena da je skoro došla do sadašnjosti. A što se tiče balkanskih društava, mi svi živimo u prošlosti. Istorija nam je, ne samo učiteljica, nego i zla maćeha!
Objavili ste sedam autorskih knjiga, nekoliko zbornika, koju temu najviše ističete i za koje djelo vas vežu najsnažnije emocije?
Ja sam se jedno vrijeme bavio naukom, dok sam to morao kao profesor na fakultetu. Zatim sam prešao na esejistiku, pisao eseje i onda sam konačno počeo da se bavim beletristikom. Pišem poeziju i prozu. I ne znam ni o čemu pisati osim o samom sebi i ukoliko neko u tim mojim knjigama pronađe nešto identično sebi, nešto što liči na njega samog, onda je to najveća satisfakcija za mene kao pisca.
Razgovarao: Dejan Jovičić
Foto: fekt.org