Разговор са глумицом Јованом Гавриловић: Проблем у којем се Петрија налази је свевременски

Како је било тумачити лик градске Петрије?

Ми смо успоставили тространу и сценски свеобухватну игру, тако да пратимо и носимо са собом Петријину судбину од почетка. Уз двије дивне колегинице, тај терет се лепо распореди и онда је то једно дивно искуство.

Да ли је било тешко ускладити се са колегиницама и створити на сцени један лик?

То је било крајње узбудљиво. Печат романа „Петријин венац“ је узбудљив зато што ту имамо приповедање из првог лица и никоме није пало на памет како би то било када би то биле три жене. Онда смо некако, лежерним радом, од почетка, заједно са редитељем и остатком нашег креативног тима, пустили да се у томе створи нека органика расподеле ствари. И онда се то на крају просто родило. Ништа није било осмишљено унапред, него је настајало природно у току процеса и није представљало никакву тежину.

У представи сте донијели патњу једне жене тог доба. Да ли се то може поистовијетити и са данашњицом?

Ми јесмо остали у одређеној епохи на неки начин у нашој представи, али се нити у једном тренутку нисмо бавили женом из епохе, бавили смо се женом у сваком облику. Проблем у коме се Перија налази је један свевременски проблем. Ми имамо и данас таквих жена и таквих средина, не само код нас, него и у свијету.  Тренутак у који смо смјестили представу, види се кроз неке ефекте и детаље, али се нисмо бавили женом само из тог периода. Ако треба онда да причамо о Петрији, за мене је онда Петрија жена хероина са овог нашег простора. Неко ко се бори са недаћама, са тешким и мрачним странама са осмехом, радошћу према животу, са много љубави према другим људима, мушкарцима, према животу уопште.

Пише: Дејана Крстић

Фото: Дејан Ђурковић