Треће такмичарске вечери присуствовали смо позоришном извођењу озбиљне литературе. За схватање узрока данашне ситуације ансамбл је позвао у помоћ Крлежу и гласовити мемоарски запис Пијана новембарска ноћ 1918. Представа је премијерно изведена 9. октобра 2019. године на сцени Народног позоришта у Тузли и режији Градимира Гојера.
„Пијана ноћ 1918” је драматизација из пера Иве Штивичића, коме се овом приликом придружила кћерка Тена, такође истакнута хрватска драматуршкиња. Они су искористили поменути есеј и обиље другог материјала: неке друге Крлежине текстове, цитате из новина оног времена, али и фикцију. У фокусу драме о времену стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца налази се истинит догађај из новембра 1918. године, у којем је учествовао Крлежа.
Основна приче је један банкет, који је у част српских официра приредило ројалистичко Демократско удружење југославенских жена у загребачком „Колу”, који се, у лудилу пића, амбиција, полтронства, свих могућих шпекулација које се у том тренутку догађају, претворило у пијанку и политчку свађу. Био је то скуп користољубаца који увек политичку ситуацију и ломове одмах подређују себи и свом интересу, остваре своје сне и претворе их у новац, а сви остали каскају за потрошеним сновима. То је законитост овог простора и времена политичких промена. Крлежа реконструише јавни скандал на којем је сам био присутан и учествовао.
Била је то пијана ноћ, ма како пијана, пијана тако луцкасто, да су се све славе и барјаци, сви Кајмакчалани и сви иконостаси с морем адријанским и лијепом нашом у чудној гунгули сплели до бунила будаласте, раскалашене пијанке, пијане као што су били они давни дани, када се наша аустромаџарска стварност пијано откотрљала под пријестоље Карађорђевића. Као празна пивска флаша у смеће (…) Ово није никакво народно уједињење, него срамота!
Крлежа је, не могавши да гледа шта се догађа пред његовим очима, 1942. године „извикао” овај есеј који је све ово време био скрајнут из разлога историјских околности зарад мира и добрих односа. Иза нас је ужасан период распада земље претходних, 15-ак година и сви смо прошли кроз њега, а ово је Крлежина мемоаристичка реконструкција јавног скандала из времену када се та држава стварала.
Загреб, 13. новембра 1918. године. Велики четворогодишњи светски ратни покољ службено је окончан потписивањем мировног споразума. У јеку тих збивања тих је дана пропала и дуговечна Аустроугарска монархија, у чијем је саставу Троједна Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација била од 1527. Хрватски сабор на историјској седници од 29. октобра 1918. доноси одлуку о прекиду свих државноправних веза са царевином Аустријом и краљевином Угарском, те је на подручју које су у склопу Монархије насељавали Срби, Хрвати и Словенци проглашена Држава Словенаца, Хрвата и Срба, а власт преузима Народно веће којим доминира потпредседник Светозар Прибичевић (игра га Ирфан Касумовић у представи). Потоњи се залаже за што брже уједињење нове државе са Краљевином Србијом, а то су због страха од комадања хрватскe територијe, понајвише од Италије, подржали већином и хрватски политичари.
На позив Народног већа у Загреб пристиже и србијанска војска. И 13. новембра у згради загребачког „Кола” одржан је банкет у част новопристиглих србијанских официра, међу којима је и потпуковник Симовић (у представи – Недим Малкочевић). Организатор банкета било је ројалистичко Демократско удружење југославенских жена, у којем су Хрватице, Српкиње и Југословенке (Ивана Перкунић–Мешалић, Елвира Аљукић, Ирма Зукић, Садика Кахримановић, Тамара Миличевић–Стилић).
Осим српских официра и многобројних цивилних узваника, банкету су присуствовали политичари из круга Већа СХС на челу са др Матом Дринковићем (глуми га Ненад Томић), градоначелником Загреба Стјепаном Сркуљем (Eлвис Јахић) и неколико бивших аустријских официра, који су након расформирања Аустроугарске приступили војсци Већа. Међу инима присутан је и потпуковник Славко Кватерник (Едис Жилић) који се из аустријске часничке одоре спрема пребацити у југославенску, а који ће 1942, кад Крлежа у књизи Давни дани буде објавио Пијану ноћ, бити један од врховника у НДХ.
Хрватски књижевник Мирослав Крлежа (Миленко Иликтаревић) је бануо на овај зајапурен банкет моћника, те је гласно протествовао у часу кад је Кватерник узео реч у намери да изговори здравицу српским сталешким колегама. Крлежи се чинило неприличним да Кватерник као „црножута креатура” и „шеф генералштаба београдскога Гувернмана 1916” наздравља „официрима оне исте Србије у којој је још јуче вешао људе”.
… Послије десет милијуна мртваца устао је једне пијане новембарске ноћи нетко и хтио, да у низу пијаних здравица, одржи једну покојницима, повјешаним смрзнутим приказама у блату и у јамама… (М. Крлежа).
Покушао је да каже истину руљи која влада немоћнима и био је брутално претучен и избачен на улицу. Та ноћ, у којој наш домаћи бунтовник оптужује хрватску елиту да „жели јести са српског казана као што је јела с аустријског и мађарског”, а српске официре да су под изговором одбране Ријеке дошли да похапсе све који се противе српској унитаристичкој политици која хрватске крајеве намерава да анексира без уважавања националних посебности, ипак је, како год се окрене, важна за нас данас. Јер је тих дана, тактиком гусака у магли, монтирано уједињење у државу Срба, Хрвата и Словенаца, које ће седамдесет година касније довести до крвавог распада између осталог и зато што је оно учињено на морално не баш спретан начин.
Први део у великој мери дочарава атмосферу банкета чијим припремама руководи шеф сале Млинарић (Мидхад Кушљугић), друштвени статус и менталитет присутних, а југо–националистички занос учесника поставља на широку подлогу хрватске политичке историје и супротставља му дојучерашњу лојалност хрватског грађанства Бечу и Хабсбурзима. Такође се дотиче и атмосфере вакуума која је тих дана владала на загребачким улицама. И овом су приликом Иво и Тена Штивичић употпунили своју драмску матрицу мотивима из других Крлежиних дневничких и мемоарских записа, а на сцени се појављују и ликови који су се појавили у другим адаптацијама, попут сатника Ратковића (Далибор Бркић). Други део представе доводи Крлежу лицем у лице са представником војне србијанске власти у Загребу.
„Пијана ноћ” је један од оних свевременских дела који позиционирају један театар као високо уметнички и изразито је важан културолошки део репертоара сваког позоришта/казалишта уопште. Утолико већи изазов је и то што треба од политичког есеја уприличити драмску представу.
Представа се, можемо да приметимо, одвијала на три плана која се сценски невешто измењују: план теревенке произишле из малограђанске, конформистичке податности новом газди, „чика Пери”; план документарних података о последицама рата и интимни, план интелектуалца који све то посматра и коментарише „хамлетовски расположен”. Представа је микс више жанрова. Ансамбл је следио Крлежу, јер иза сваке његове речи стоје томови књига и историјских чињеница. Постоји потреба да се бавимо историјом и то на начин да говоримо о садашњости. За театар је битно да има везе са овим временом. Ако представа не комуницира са овим временом провокативно и директно, право у срце и у главу, за публику је незанимљива. У синоћној представи нисмо у потпуности осетили до краја њену енергију. Ова представа није до „даске” провокатвна иако је имала намеру да нам растумачи тај српско-хрватски однос који је кључан на овом делу Балкана и јужне Европе, однос који је стално рађао конфликте. Нисам сигуран да нам је представа дала решење да те конфликте избегнемо у будућности. Крајње је време да се позабавимо тим односом на искрен начин, документовано и храбро бар кроз представу. Будућност театра је да зарони баш у та болна места. Да је бар представа започела причу мада је солидно примљена од дела брчанске публике.
Драмски предложак а нарочито аутентичан Крлежин текст пружа могућност за иронију. Иронија је једини могући однос који човек може да успостави са историјом, а да буде или да остане паметна, дистанцирана и критична особа. Преблага је иронија испољена у овој предтави. Све се расплинуло у претераној музици и песми (само је још фалило пуцање). Огромна и вишевековна нетрпељивост ова два народа може се разрешити само у тотално пијаном стању. Па чак је недовољно било и пијанке тог кључнг елемената због кога се и догодио споразум око творевине СХС који ће после толико година експлодирати у конфликт ових рзмера.
У представи учествује бројан ансамбл позоришта из Тузле (28 учесника) и свако је био на висини свог задатка. Посебно ваља истаћи Миленка Иликтаревића у улози Мирослава Крлеже. Хамлетовски рсположен, смирено, дискретног мизансцена, сведене глуме, паметно и мудро изговорене сваке Крлежине реченице, одскакао је од осталих тумача у представи.
Пише: Предраг Нешовић
Фото: Дејан Ђурковић