Разговор са глумцем Амаром Ћоровићем

Ово је наше прво играње на једном фестивалу, а друго играње на гостовању. Било је веома лепо. Морам признати да сам имао велику трему да играм вечерас прес публиком у Брчком. Ова прича се Везује за Босну Херцеговину, и увек имам проблем и трему у било ком граду овдје. Мислим да нас је публика дивно прихватила и Хвала публици на реакцији. То су исте реакције као и  када играмо у Београду пред пуном салом.

Требало је савладати и сленг. Да ли је то тешко некоме ко живи у Београду?

Борили смо се како је ко знао. Кључ је био да прихватимо универзални сленг у Босни, и нисмо се баш обазирали одакле он тачно потиче. Нисмо се стриктно држали сарајевског сленга.

Како сте доживјели адаптацију Кецманивићег текста?

Ово се може тицати сваког појединачно, посебно нас младих јер смо на жалост  последица тог времена, а старији то време емотивно на други начин , кроз своја искуства, проживљавају, а о чему ми који смо последица говоримо.  Тако да се сви можемо пронаћи у овоме. Ово је универзална љубавна прича међу младим људима као што главни актер каже: они су живели живот и никакве друге поделе нису постојале. А онда су погрешно време и погрешни људи утицали да  да се све то поремети и промени.

Ваша УЛОГА

Ја у представи играм сина мајке која је православка и од оца који је муслиман, а који на жалост гине у рату. Мали Бајo је дефинитивно највећа последица ове приче и он најгоре пролази. У том изгубљеном времену остаје сам и одлази у екстремизам – везује се за Осаму бин Ладена. Он због тога трпи последице, али на крају представе,након неколико година, некако доживи проћишћење од свега тога, раздвоји битно од небитног и пронађе суштину живота.

Старији ову причу разумију кроз властито искуство разумију, а ви млађи ?

Ја сам прије драматизације овог текста прочитао Кецмановичев роман, и много сам се везао за њега. Мене је највише занимало, и имао сам трему око тога, како ће људи у Босни и Херцеговини, који су све то преживели, реаговати. Могло би бити чудно да им дође неко из Београда и прича им причу о њима. Ово је веома емотиван, и на неки начин, болан текст. Нама је било тешко и због тога што ми то време не памтимо, већ смо о њему чули само од наших родитеља и старијих људи, али смо се сви могли да пронађемо у томе – то је велика трагедија великог народа. Последица тога је да морамо живети са тим,

Да ли сте очекивали успјех представе?

Нисмо рамишљали о томе док смо припремали представу. Наша идеја је била да испричамо чисту  причу и да не будемо ни на чијој страни. Веома је тешко бити у средини и оправдати и једне и друге. Претпостављали смо овакве реакције јер се многи проналазе и у музици и у игри. Сада нам је много лакше и убудуће ћемо ову представу моћи лакше да играмо

Разговарала: Миљана Ђурђевић

Фото: Дејан Ђурковић