Razgovor sa Darkom Bajićem, rediteljem predstave „Osama – Kasaba u Njujorku“

“Osama- Kasaba u Njujorku“ naziv je predstave rađene po tekstu Vladimira Kecmanovića i Vašoj režiji. Vi ste, takođe, zajedno sa Kostom Peševskim radili i dramatizaciju ovog komada. Koliko ste zadržali originalnog teksta?

Vladimira Kecmanovića ja izuzetno poštujem kao pisca, a mi dugo i sarađujemo, a s druge strane Kosta i ja smo se nekako zaigrali. I Vlada nam je dao tu mogućnost da se zaigramo. Ono što mislim da je jako važno uspeli smo da napravimo taj ljubavni trougao koji drži celu predstavu i koji, na kraju krajeva, daje tu emociju. A emocija nije samo emocija koja se vezuje za nekakav sentiment vremena koje smo svi mi preživeli. Pa uvek se nečega sećamo i uvek smo sentimentalni prema tim nekim prošlim godinama, a bili smo i mlađi, ako ništa drugo, a i lepše je bilo. Dakle, nije ovo priča o tom nekom sentimentu koji bude emocije, nego je ovo u suštini priča koja nas na pravi način podstiče da razmišljamo o tome koliko različitost i koliko ta specifičnost različitosti na ovom kulturnom području, na kome smo živeli i na kome i dan danas živimo, je specifična. I to je bilo jako podsticajno. I zato mi se čini da je upravo ta različitost uticala na nas da stvaramo nova dela. Tako je i ovaj roman Kosti i meni dao jednu predivnu mogućnost da se vratimo u prošlost, ali i da ispričamo sve one emocije koje smo svi mi koji smo negde bili u okviru i oko tog rata osećali. Šta smo mi zapravo osećali i šta nam se desilo? I ono što je meni bio zaniljiv eksperiment u ovoj predstavi jesu glumci. Ja sam sve uzeo mlade glumce. Osim Andrije Kuzmanovića i Branka Jankovića oni su svi na trećoj godini akademije. Dakle, njih četvoro nije doživjelo rat i oni su kroz ovu predstavu prošli kroz sva ona vremena koja smo mi imali i doživeli i koja pamtimo kao deo našeg životnog bogatstva.

Uvijek kada se postavlja pitanje kako roman pretočiti u dramski narativ, postaviti ga na scenu, postavlja se i pitanje od koga krenuti. Od lika, od situacije, od karaktera, od svega. Vi to rješavate vrlo jednostavno- pripovjedač je taj koji nosi cijelu igru.

Pa ja sam se tako i rukovodio, s tim što je to bilo izuzetno teško, jer je ovo ustvari monodrama, kao i ceo roman, koji ima više od 300 strana. I onda smo uspeli. I Vladimir Kecmanović, autor tog romana i Kosta Peševski i ja- koji smo radili dramatizaciju,  i naravno, glumci, da jedan roman ispričamo na pozorišnoj sceni. Ono što je nama bilo najinteresantnije jeste emocija koja se u tom romanu, od početka do kraja, pronašla i ja sam se onda trudio da napravim dobru predstavu sa mladim glumcima. I to mi je pre svega bila želja da to bude tako upravo sa onom generacijom koja je doživela posledice rata, a nije doživela rat.

Na jednom nivou to i jeste ratna priča, ali na drugom, to je priča i o odrastanju, prijateljstvu, ali ovo je nadasve jedna ljubavna priča koju pratimo kroz različita razdoblja, a koju u jednoj njujorškoj kafani priča pripovjedač iz Sarajeva.

Jeste, to je činjenica. Pa postoji ta jedna rečenica u predstavi gdje se kaže „pa šta nam je još ostalo osim ljubavi?“. I radeći ovu predstavu ja sam shvatio da sam živeći ovih svojih 6 decenija, negde izgubio svoju zemlju, ali da je sve ostalo na istom mestu. Da su svi ljudi ostali da žive na istom mestu, da su moji prijatelji ostali na istom mestu. Ja sam jednostavno želeo da napravim upravo tu priču, šta bi bilo da se jedan san, naš zajednički, dalje nastavio i ja sam siguran da i ova predstava i mnoge druge predstave i filmovi, a i sve ono što viđamo u poslednje vreme na našem celovitom kulturnom prostoru, doprinosi upravo tome da kultura zapravo na pravi način doprinosi tome da počnemo da razmišljamo da je ovo jedan prostor raznolikosti, različitosti. Svega onoga što ranije, ali i danas stvara jedno kulturno bogatstvo. I mislim da je to prava stvar i da nas na pravi način podstiče da pravimo ovakve predstave.

U prilog ovoj Vašoj priči ide i replika iz predstave- „mi smo glumili život“?!

Jeste. Siguran sam da sam možda i u toj rečenici objasnio suštinu predstave. Mi smo glumili život ili pokušavali da živimo život onako kako smo mi želeli i hteli, a da se upravo ta različitost, koju smo poštovali, odjednom nametnula kao granica koja se pretvorila u rat. I čini mi se da, ako ova predstava treba da dobro  funkcioniše širom bivše Jugoslavije, ona treba da predstavlja upravo to bogatstvo koje nam je potrebno. Jednostavnoo moramo da razmišljamo i o tome da predstava vraća veru u to da možemo i da treba da živimo zajedno, što pokazuje uopšte i kulturni prostor i filmovi i pozorišne predstave i sve ono što se dešava na ovom prostoru, kada je kultura u pitanju.

Šta je zajedničko pripovjedaču u ovoj predstavi, Muratu, ruskom ninaru, francuskoj umjetnici, venecuelanskoj manekenki, japi Jevreju?

To je bila jedna zamisao koja je meni bila jako interesantna. Veliki broj ljudi su izbegliceupravo iz ovih zemalja u kojima jednostavno ne mogu da žive život, slobodno i upravo onako kako oni to žele. I onda jednostavno beže iz svojih zemalja i u tom smislu je sve slično. Dakle, i Meksikanac i Venecuelanka i Rus, svi su oni imali nekakve probleme u svojim zemljama, pa su otišli negde da žive van granica svoje zemlje. I ta bekstva i život u drugim zemljama jeste vaš izbor, ali s druge strane ako to nije vaš izbor, onda ste vi na to naterani i onda vi jednostavno odlazite tamo znajući da vas tamo neće prihvatiti, ali i sa saznanjem da, ako se vratute, ni tamo vas više ne prihvataju. I to je ona možda najbolnija sudbina ljudi sa ovih prostora.

Razgovarala: Danijela Regoje

Foto: Dejan Đurković