Razgovor sa glumcem Jovanom Jovanovićem

Trudili smo se da bude što manje politike, što manje rata. U tri scene, od početka izbora do pogibije Murata, prolama se politika ali smo se, kažem, trudili da toga bude što manje jer nas to ne zanima. Glavna i jedina tema nam je bila ljubav. Ljubav koja će, nadam se, održati ovaj dobri svijet!

Gledajući predstavu nekako mi se u sjećanje urezala jedna rečenica – “Mi smo samo igrali život”. Da li se u ovu rečenicu može sažeti ono što ste tokom dva sata na sceni pokušavali reći?

Da, to je nekako i poruka predstave. Poruka predstave je ljubav. Okupili smo se da pričamo priču o ljubavi u raznim okolnostima i raznim situacijama. Ljubav između čovjeka i žene, ljubav između prijatelja, majke i sina … Mislim da nas je ta tema objedinila da napravimo dobar tim između nas, da stvorimo hemiju i napravimo dobru predstavu za koju se već u Beogradu čulo. Veliko je zadovoljstvo bilo raditi sa profesorom Bajićem, tako iskusnim rediteljem, već na trećoj godini fakulteta. Iva, Amar i ja smo studenti treće godine Fakulteta dramske umetnosti u Beogradu u klasi profesora Dragana Petrovića, dok je naša kolegica Isidora Simjonović student četvrte godine na Akademiji umetnosti kod profesorke Mirjane Karanović. Tu su i Andrija i Branko koji su nam bili kao starija braća, vodili su nas kroz sve ovo, jer iskustvo je na njihovoj strani i nisu nam dozvolili da se polupamo. Bilo je momenata kada smo padali i klonuli u toku procesa, pitali se da li mi to možemo. Oni nam nisu dali i poučeni svojim iskustvom izveli su nas na pravi put.

Koliko je teško bilo pripremati ovu predstavu? Skačete iz scene u scenu, iz lika u lik?

Jeste, ali zahvaljujući toj hemiji koja je bila među nama dođemo na probu i uradimo dvadeset i nešto strana teksta. Dosta smo vremena proveli za stolom čitajući tekst i u predstavu smo ušli dosta spremni, sa dobrim poznavanjem teksta. To nam je dosta olakšavalo da radimo, spajamo i sklapamo. Vidjeli ste, nema ni jedna promjena, sve je tu, igra se u jednom prostoru a opet svojom igrom dočaravamo različite prostore što je dosta bitno. Da, skačemo iz lika u lik, imamo te strance koji se pomalo provlače i kojima priča svoju priču. Na početku kaže “Ruski, što si me podsjetio na mog Murata” i tako i kreće moje pretapanje u Murata. Vjerovatno dosta ljudi na početku predstave bude zbunjeno, pitaju se šta se dešava ali brzo im, uz pomoć scenskih sredstava, damo ključ tako da prepoznaju kad smo koji lik. Mislim da nije teško za pratiti.

Šta je još, osim te harmonije i hemije među glumcima, bitno kako bi predstava bila dobro iznesena?

Vjerujte da mislim da je samo to bitno. Možete sastaviti šest najpriznatijih glumaca, ali to ne mora da znači da će predstava biti odlična. S druge strane, možete da spojite šest ljudi koji imaju hemiju u smislu ljubavi i poštovanja i bude vrhunski. To je jako važno a danas se to dosta gubi. Predstave koje su pretenciozne i od kojih se očekuje da budu velike zapravo to ne budu upravo jer nedostaje harmonije i hemije. Da  bi predstava bila dobra mora se poklopiti dosta stvari. Nije lako ali smo vođeni ljubavlju profesora Bajića, Andrije, Branka i nas troje ipak uspjeli. Prosto smo se sklopili kao tim iako možda na početku ne biste rekli da će to biti tako dobra predstava. Mi volimo da je igramo i svaki puta se radujemo. U decembru imamo pet igranja i to nas ispunjava. Osjećamo da ljudi u Beogradu prihvataju predstavu a nadamo se da ćemo moći da igramo i negdje vani. Inače, ja sam iz Trebinja, ovo je moja matična država i volim što sam večeras bio ovdje u Brčkom. Zaista mi je zadovoljstvo što sam ovu predstavu odigrao i pred svojim sunarodnjacima.

Razgovarala: Alma Kajević

Foto: Dejan Đurković