Сусрет са глумцeм Светозаром Цветковићем

У пратећем програму 35. Сусрета позоришта у Брчком синоћ су посјетиоци имали прлике да се друже са глумцем Светозаром Цветковиће. Иако је на све начине покушавао то да избегне, Светозар Цветковић изазивао је пажњу јавности од када се прије  скоро четрдесетак година појавио на сцени. Глуму је дипломирао 1980. на Факултету драмских уметности у Београду. Исте године прикључио се ансамблу позоришта Атеље 212 где и данас ради као глумац и гдје је дуго година радио као управник позоришта.  У међувремену је сарађивао са многим позоришним трупама и позориштима у Загребу, Сплиту, Будви, Новом Саду, Марибору, Љубљани …

У протеклих 28 година награђиван је за глумачки рад на свим важнијим филмским и позоришним фестивалима у Југославији, Србији, Црној Гори.

Представљајући  публикацији под називом „Глумачка игра Светозара Цветковића“ аутор публикације професор Срђан Вукадиновић је истакао да је Светозар Цветковић „чаробњак позорнице“ који је прије двије године као „чаробњак“ у представи из Сомбора постао лауреат овог фестивала а и представа је била најбоља на фестивалу.

У публикацији коју је радио Вукадиновић обрађен је позоришни ангажман Светозара Цвјетковића који је играо у око 76 играних филмова,  двадесетак ТВ-серија и драма које су углавном продуциране у бившој Југославији, Србији и Црној Гори. Неке пројекте је радио и у иностранству. Имао је и скоро 100 улога у позоришту. Гостовао је у различитим позоришним продукцијама у Југославији, Kанади, Аустрији, Швајцарској, Енглеској, Словенији и Хрватској.Поред глуме бавио се продукцијом, а ради и као професор.

Да ли се сјећа свих улога поменутих у овој публикацији, Цветковић каже да се сјећа апсолутно свих наслова.

Не може да каже да памти све текстове, али један број свакако.

-Увек сам се трудио да бирам или да улога одабере мене. Настојим да се не сналазим кроз живот или посао, већ да радим на најбољи могући начин, и у продукцији и на сцени. Глума и продукција две су потпуно различите ствари, некакво јединство супротности. Другачије је осећање облигатности посла којим се бавите као продуцент, а другачије осећање слободе које имате као уметник на сцени.Склон сам да демистификујем своју професију. Волим да кажем да нема разлога да се глумац сматра нечим недодирљивим и богомданим, рекао је синоћ Цветковић.

На питање да ли постоји нешто што је његова неостварена глумачка жеља Цветковић каже да увијек постоји нешто мислите да сте могли да одиграте, али када погледа ову публикацију у којој је наведено све што је радио и са киме је све радио не жали ни за чим што није одиграо, хватао је оно што му се нудило и трудио се да са тиме изађе на крај.

Присјећајући се улога које је играо он сматра да има неколико улога које су битно дјеловале на њега када је ријеч о позоришту, али и филму.

-Када је у питању театар све оно што сам радио са Љубишом Ристићем у тим 80-тим годинама, па до последњих десетак година када сам имао прилике да играм Чехова и Крлежу, Игора Штихса и Елијахове столице, то ми је емотивно највише дало, рекао је Цветковић.

Много театарских улога у односу на филм?

Мислио сам да је пуно мање позоришних улога јер сам себе ограничавао са улогама док сам био директор позоришта,  када сам играо само једну улогу током сезоне, а то је трајало 12 година. Оно што је мене вечерас уздрмало је то да има толико тога и да би требало можда стати на лопту.

На питање која му је од до сада остварених улога била најтежа, а за коју може да каже да му је била највећи изазов Цветковић каже да му ништа није било тешко да игра.

Свему сам прилазио са великим задовољством. Највећи изазов ми је увек представљало снимање на страном језику, јер је то нешто што те тера на нови израз, на нови приступ игри.

Један сте од најпознатијих глумаца са ових простора, али имате обичај да кажете да сте много тога могли да урадите боље. Из ове перспективе шта би сте то промијенили?

Једноставно бих све промијенио, и себе да могу. Старији сам и знам да сам неке улоге могао и другачије да одиграм, да нешто другачије урадим. Али, то је можда и нормално.

На питање које су му награде најдраже Цветковић је одговорио да су то оне које су долазиле из иностранства за два фима

-У нашој средини ви сте као глумац склони завођењу публике и самим тим што сте склони завођењу и што као глумац волите да вас публика воли ви када дођете на фестивал у жирију су неке ваше колеге и редитељи ви се питате да ли сте и њих завели. Али када добијете награду од некога ко вас уопште не познаје и ко вас први пут види у неком филму који се приказује негдје гдје ви не знате ни да се приказује и када је та награда јако велика онда вам то импонује и ви кажете себи – чекај изгледа да ја ипак нешто вредим! Тако да има та два филма један је – Горила се купа у подне за који сам добио награду у Манхајму и прошлогодишња награда за филм You go to my head који је француско- београдска продукција који је приказан на фестивалу у Хјустону добио сам награду за најбољег глумца од стране критике. Када човјек изађе на сцену он има неограничену слободу. То значи да се креће у оквиру граница које сам себи постави. Као глумац имате слободу и да прекинете преставу и кажете шта мислите, сматра Цветковић.

Иако је имао прилику да оде са ових простора Цветковић каже да ни данас не жали што није отишао јер се увијек осјећао да припада овдје и није желио да бјежи од било чега.

Пише: Миљана Ђурђевић

Фото: Дејан Ђурковић