Razgovor sa glumicom Mirelom Lambić

Na gorku istinu sopstvenih života publika reaguje smijehom. Tako je reagovala i na predstavu “Jedvanosimsoboakalomistobo“, u kojoj je glumica Mirela Lambić utjelovila samohranu majku i sa ostalim kolegama današnju surovu stvarnost koju proživljavamo prenijela na scenu.

Kako Vam je glumiti život koji danas živimo?

U principu jako volim raditi sa Alešom Kurtom, i ovo mi je ne znam koja predstava sa njim u različitim opcijama, po različitim teatrima. Davno smo, prije možda dvadeset godina imali predstavu koja se zvala “Kad bi ovo bila predstava“ i rađena je u Pozorištu mladih, koja je bila svakodnevnica tog vremena. Ovo meni izgleda, iako se drugačije zove, kao nastavak te predstave, odnosno „Kad bi ovo bila predstava 2“. Očekujem i treći dio do kraja svoje karijere i života. Aleš je vrlo kreativan, mene bar inspiriše kao glumicu jer daje prostora da vi sami kreirate svoj lik. To mi se jako dopada jer u principu volim takve reditelje, mnogo više nego ove koji te poredaju i ne daju ti prostora da budeš sam kreativan. Bilo mi je super i ovo mi je jedna od najdražih predstava u životu i sa zadovoljstvom je igram. E sad, činjenica je da je svakodnevica dovedena do apsurda, kako to uglavnom biva u Aleševim predstavama. Mislim da mi i živimo u nekom vremenu apsurda. Ovakvo ludilo u kojem živimo jedino se može kroz apsurd iskazati. Trebali bi se apsurdnim teatrom baviti puno češće u zadnje vrijeme. Ja sam i u životu samohrana majka. Tako nekako nas je Aleš i podjelio poluprivatno, mada to naravno nema veze sa ulogom kroju igram. Stvarno sam uživala i utrpala sam se nekako u svaki dio scene.

Rekli ste da reditelj dozvoljava glumcima da budu kreativni. Da li to znači da ste tokom pripreme mogli nešto i predložiti kao dio predstave?

Naravno, Aleš je takav reditelj.

Ima li nešto konkretno što ste Vi predložili?

Sve sam, zapravo, uradila sama, sve su moja rješenja. On je naravno uvijek navodio, daje pametne indikacije, i puno pričamo u procesu rada o tome čime se konkretno bavimo, šta je tema svake scene, šta treba da bude zaključak. Ako se ne snađete on uzme stvar u svoje ruke. „Kad bi ovo bila predstava“ je bio moj diplomski ispit, kolektivni tada. To je bila njegova druga predstava i stvarno sam uživala u svakoj njegovoj predstavi, a radila sam u više njih. Jedan od najdražih reditelja mi je Aleš Kurt jer me stvarno inspiriše.

U predstavi je dosta muzike i koreografije, a uglavnom su to narodna kola.

Izučavali smo kola skoro svo vrijeme dok smo radili predstavu i zapravo smo naučili elemente svih kola. Onda smo naravno uzeli ono što nam je bilo najzanimljivije, samo momente i detalje. Al smo sva kola morali proći i naučiti korake i znati kojem podneblju koje pripada.

Kada uporedite večerašnju reakciju brčanske publike sa ostalima, kakav Vam je zaključak?

Slične su, samo što je ovo festivalska publika tako da iz iskustva znam da je ona uvijek malo suzdržajnija. Tako mi je djelovalo večeras. Ljudima je kako krenu gledati predstavu, na početku im je zabavno, onda kako se više prepoznaju doživljavaju neku vrstu katarze. Toliko se opuste da se više ne kontrolišu. Ni taj smijeh, ni glasnost niti išta. Ovdje mi se nije činilo tako, ali Festival je u pitanju i navikli smo na to.

Niste prvi put u Brčkom. Da li volite doći ovdje?

Nisam, čak sam jednom dobila i nagradu 2008. godine. Volim doći, Brčko mi je super kao i sva mjesta u Bosni. Ustvari nisam za to da se samo igra u Sarajevu, Tuzli, Zenici. Mišljenja sam da treba ići po svim mjestima i ljude upoznavati sa teatrom. To je kao neka misija.

Ljudi Vas prepoznaju sa televizijskih ekrana. Jeste li i dalje aktivni kada je TV u pitanju, odnosno emisije za djecu po kojima ste ustvari prepoznatljivi?

Nisam više na televiziji, za sada se to više ništa ne radi. Sarađivala sam sa Federalnom TV,  ja i Aleš smo radili Lutkokaz televizijsku seriju za djecu. Tako da smo sarađivali na više nivoa. Rad na televiziji mi fali u zadnje vrijeme, jer nekako uvijek sam bila i u pozorištu i na televiziji, i to mi je tada bio super balans. Malo u pozorištu,  malo ispred kamera i bilo je divno. Zadnjih par godina toga nema i baš sam se stvarno toga poželjela.

Piše: Sanita Jerković Ibrahimović

Foto: Dejan Đurković