Нешовић о „Чешкој драми“: Литература и театар су нераздвојиви

У уџбеницима теорије драме у последње време наводи се један ироничан пример који „доказује” колико лако се пише позоришни комад:

ОН: Рекао сам „не”!

ОНА:  А ја сам рекла „да”

ОН: Кажем ти – не!

ОНА: Ја не одустајем од свог „да”!

ОН: Значи тако?

ОНА: Да, тако!

И ето вам шест редова драмског текста.

Очигледна глупост не уметничке природе. Драма као књижевна врста се ствара најтеже, квалитетан комад – још и теже. То је аксиом који је, може бити, кодиран још у Аристотеловим књигама.

Да би драмски текст као „уметност опстао у царству метафора и имагинарног света” он се мора хранити стварношћу. А онда чујемо зле духове да је наш тренутак бивствовања сувише мален, обичан ничим заслужен да буде „наметљив“ драмској мисли. Реч је ипак о предрасудама, а не о ставовима. Наш еминентни социолог културе  Ратко Божовић пише: „Уметник као рушилац поретка баналности тежи вишем нивоу индивидуалног сензибилитета и вишем нивоу свести. А да би стигао до стваралачке самопотврде, он мора бити слободно биће“. Драмско дело снагом свог стварања, воље и критике колективног мишљења успева да пронађе пут до богате „усамљености” одабраних.

Томе посебно доприносе промоције позоришне литературе. На промоцијама говоре аутори, а и други аутори који имају слуха не само за драмску књижевност говоре о ауторима. Овакве промоције треба да буду  углавном живе, комплексне и непосредне. То је врло и практично. Није фора бити конвенционалан, јер то одбија читаоца од литературе. А ради се о литератури посебног слуха, која је недостајућа, о литератури која не наилази одмах на очекивања. За позоришне људе, рецимо, јако је важно како литерарни предложак утиче на оно што се зове позоришна инсценација. Литература је основа театра. Веза литературе и театра је нераздвојива. За театар је литература, оно што је изван облика, увек за позоришну уметност битна…

Издавачка делатност за театар је нешто што произилази из природе литерарног стваралаштва, начина и концепта којим се мисли. Отвaрa комуникацијa. Објављени наслови имају уметничку вредност, универзалну и вековну.  У томе је успех! У том смислу треба посматрати ствари, јер све има потребу да се прожима. Драмска уметност је јако повезана са свим видовима других уметности.  Ако сте драмски стваралац не можете затворити очи пред оним што се ствара у другој области уметности што театарска литература и потврђује. Просто, кад читате, имате пред собом филмску монтажу тог дела.

Можда се о тој литератури код нас мало говори. Због тога су важне и значајне овакве промоције позоришне литературе. Моја прва вокација је театарска и ја желим све што се напише и објави да добије неку другу димензију. Треба препознати ту врсту делатности, у смислу промоције, дати подршку у оном односу колико су ти аутори нама важни за театар. Управо у томе је сврха и смисао. То је и основна замисао у овом послу.

Представљање неке књиге – у овом случају Антологије – оставља се за крај, када je књига одштампана. Зашто? Зато што се најтеже обично оставља за крај. На представљању се мора одбранити антологија – њена сврха и избор. То често само по себи није проблем јер свако ко прави одабир зна који су били разлози и какав је имао избор. Антологичар зна и како је успео да увери издавача да књигу објави, а сам излазак књиге потврђује његове доказе о сврси таквог издања. Дакле, није проблем садржај.

Проблем је, као и обично, форма. Представљање мора да задовољи неколико нивоа: стручњацима с подручја антологије научно утемељити зашто такав одабир, оне „обичне” читаоце уверити да ће им се управо тај одабир доиста свидети, а паметњаковићима који би у баш ту Антологију ставили оно једино што познају с тог подручја доказати зашто само тај одабир. Представљање дежурним злобницима треба одузети све уобичајене аргументе напада, а на крају, али не најмање важно, евентуалним рецензентима, извештавачима, итд … дати довољно корисних података за њихове написе јер им природа посла онемогућује дедуктивни приступ који је пролазио прређивач антологије. Ето, није лако, али како је Антологија нове чешке драме ту, приривач и преводиоци присутни – ево ПРЕДСТАВЉАЊА.

Пред нама/вама је књига – aнтологија Нова чешка драма – пресек, вивисекција новијег драмског стваралаштва у Чешкој, после Баршунасте револуције (1989). У овој антологији, толико потребној за позориште, драмских текстова нашли су се преводи 12 репрезентативна драмска комада из Чешке у избору Хасана Захировића а одличном преводу Адисе Зуберовић и Хасана Захировића. Сматрам за неопходно и важно неколико редака написати о превођењу драмских делс.

Кад знамо да се антологије драма ретко објављују,  онда је уз добар избор драма врло важан, можда чак и важнији, квалитет превода. Ти преводи постају не само део наше књижевности, него због могућих извођења код нас, није мала одговорност. Надаље, и др. Хасан Захировић као особа изузетно значајна за сва питања око превођења и одабира аутора је гарант квалитета превођења. Адиса Зуберовић и Хасан Захировић пре свега преводе са оригинала, са језика на коме су аутори драмских текстова заступљени у овој антологији драме написали, у овом случају на чешком. То је јако важно јер је то управо превод а не превод превода што не одражава истинско стање радње у комаду. Преводити за позориште није једноствано и превођење драмског дела равно је превођењу поезије што се сматра најтежим. Јер треба „превести”, не сувопарни текст већ атмосферу и драматизована осећања личности које су најближе животности. А то није ништа друго до позориште.

Оба преводиоца нису урадили академске преводе него „живе” преводе за позориште. Они су знали да то није нимало лако па су се јако трудила да сва дела буду разумљива. У томе су спели, а да и нису, знамо да се тај проблем једноставно може решити приликом постављања на сцену. Како је пројект ове величине за драмску књижевност реткост, важно је да су преводиоци већ доказала своје умеће и потврдили у превођењу драма са чашког. Са преводом Хасана Захировића и Адисе Зуберовић сам се сусрео када сам у рукама имао књигу превода драма браће Чапек. Упоређујући преводе драма које имам у својој позоришној библиотеци са њиховим преводима могао сам да уочим све квалитете њихових превода истих комада. Иако је ово прво појављивање превода ових драма код нас, претходна чињеница ми гарантује то савршенство превода, иако их не могу упоређивати са преводима других преводиоца.

На питање зашто објавити антологију Нова чешка драма најтачнији и најкраћи одговор гласи: зато што постоји интерес, а не постоје преводи истих на нашем језику! И зато што су то савремени писци и ствараоци чешке драматургије. То не значи да позориште овог дела Региона није занимала чешка драма. Напротив, чешка драма је била врло популарна, чешки драматичари су се играли широм Босне и Херцеговине. С малом разликом – док су велике сцене играле реалистичке драме, аматери и мале сцене играли су апсурдисте. Интерес је остао несмањен, али су се извођења проредиле јер се однос према чешкој драми без одговарајућег протока информација свео на појединце који покушавају да поставе овог или оног драгог им аутора. О томе најбоље говоре подаци о малом или никаквом броју поставњених нових комада савремене чешке драматургије. Ако је број изведби индикатор занимања за чешку драму, чуђење којим се дочекују подаци о мало превода показује да у свести наших позоришних људи постоје претпоставке о чешкој драми, али темељене на сећањима на нека давна гледања или на спорадичним информацијама о савременим трендовима у чешкој литератури. Објављивање једне aнтологије ове врсте, дакле са стручним претензијама и покушајем доследног и свеобухватног представљања, важно је за озбиљније упознавање овог подручја јер омогућује његову озбиљну анализу и разумевање.

Конвенција драме је сама по себи захтевна и тражи од читаоца боље познавање страног језика од просечног. Тако је језичка баријера за драме увек виша, а проток драма на страном језику смањен чак и између познаваоцима изворног језика. Упркос оних који мисле да се драме само изводе а не читају, па их дакле није потребно објављивати, пре сваког постављања драме претходи не само читање него и избор. Управо стога је објављивање драмских текстова које отвара могућност упоређивања и избора неопходно и ради драматуршке писмености једног простора. А драматуршка је писменост – не само о себи него и о другима – предуслов доброг позоришта.

Управо због непостојања темењног упознавања чешке нове драме приређивач Хасан Захировић је желео у антологији да представи не једног занимљивог аутора или драмско дело, него чешку нову драму као целину. Дакле, ово је антологија новије чешке драме. Није тешко доказати важност оваквог одабира управо зато што је приређивач сам желео да нас упозна не само са новим драмама него и са развојем нове чешке драме. Никако му није била намера да направити антологију потпуно непознате драме код нас или неки „слободно лебдећи” ауторски избор који би био по  његовом тренутном расположењу или доступности драмског материјала. Такви приступи нису незанимљиви сами по себи, али мислим да су корисни једино у ситуацији кад имамо постављену норму. Тек се онда може радити одмак од ње и разговарати о занимљивости приступа.

Антологија нове чешке драме која је пред нама садржи 12 целовитих текстова драма аутора млађе генерације. Драме су у антологији поређане по овом реду: Ленка Лагронова: Плакање (превод Хасан Захировић), Ива Клестилова: Насмијеши се, мама (превод Адиса Зуберовић),  Петр Зеленка: Чишћење (превод Адиса Зуберовић), Роман Сикора: Три дана (превод Адиса Зуберовић), Мирослав Бамбушек: Увријеђени и понижени – у част Достојевском (превод Адиса Зуберовић), Магдалена Фридрих Грегорова: Дора (превод Хасан Захировић), Ана Саведра: Кућа код седам жохара (превод Адиса Зуберовић), Милан Шотек: Плави кит (превод Хасан Захировић), Тереза Верецка: У замци – радио драма (превод Хасан Захировић), Хелена Елиашова: Светионик (превод Адиса Зуберовић), Ана Мариа Максера: Толико (превод Хасан Захировић) и Давид Коштак: Над проливеним млијечним путем (превод Хасан Захировић).

У антологији је и важна белешка приређивача Др Хасана Захировића ЧЕШКА НОВА ДРАМА. А на самом крају књиге наћи ћемо богату белешку о ауторима коју су приредили Адиса Зуберовић и Хасан Захировић.

У овом тексту, не желеим да препричавам садржај или да улазим у театролошку анализу сваког драмског дела, него само да назначим мотиве избора, односно важност и чињеницу да оваква антологија има могућност попуњавања неких празнина у нашем духовном простору. Али не треба претеривати у захтевима. Театролошке студије о поједином делу и приређивачу треба оставити за неке друге прилике. Нова чешка драма код нас није играна, а осим неколико текстова објављених у часописима нити праћена, па је вредност антологије не само у ширењу драматуршке писмености него и доношењу основне информације.

Ако смо говорили о парадигматском значењу изабраних драма за чешку драматургију, није лоше подсетити на то да се ради о изузетно вредним младим ауторима (најстарији аутор је рођен 1964.), о драмама које су позоришно занимљиве и за наше крајеве. И на томе се инсистирало. Кад се приређивачу неколико дела истог аутора уклапало у избор, у прихватању је превагнуо онај који је нама ближи јер то значи више прилика за постављање на нашим сценама. Дакле, желело се да буде што мање културолошких објашњења у белешкама, односно упознати нас с оним драмама које јесу чешке и значајне за њих, али разумљиве и нама, о основним људским проблемима и сукобима.

Добро је што ће се ова књига наћи пред позориштницима.

Књига је објављена уз подршку Амбасаде републике Чешке у Босни и Херцеговини као и Минисатрсва куклтуре Рапублике Чешке.

На крају, али не последње по важности су моје честитке преводиоцима и приређивачу али и издавачу КЊИЖЕВНОМ КЛУБУ П. Н. Бечко Дистрикта, да људима из театра предоче један пресек драмског стваралаштва једне земље са вишим степеном позоришне уметности. Да нас упозна са водећим именима младих аутора драмске литературе Чешке и њиховим остварењима. Антологија Нова чешка драма за позориште и позориштнике је права посластица …

Браво!

У Брчком, 21. новембар/студени 2018.

Пише: Предраг Нешовић

Фото: Дејан Ђурковић