Razgovor sa Željkom Stjepanovićem, autorom teksta predstave „Naši dani“

Pjesma “Naši dani” Vladislava Petkovića Disa poslužila vam je da napišete predstavu o nama danas, našem društvu danas … Kako je uopšte došlo do toga da jedna pjesma inicira nastanak jedne drame?

U stvari to nije krenulo od Disa. Dis je samo došao kao posljedica onoga što sam ja pisao, to jest o čemu sam razmišljao. Tako se desilo da sam se negjde u tom periodu ponovo sjetio te Disove pjesme i nekako je došlo do zaključka da se evo poslije nekih stotinu godina gotovo ništa u našem društvu nije promijenilo ili  vjerovatno nije se ni mijenjalo tokom postojanja ljudi. Prosto ljudi su takvi i zato mi se učinilo zgodnim da jednostavno napišem neke naše nove dane, tako da prosto napravimo jednu paralelu i da vidimo kako se to dešavalo tada, a kako se dešava sada. U stvari, bila mi je namjera da sve te likove, koje spominje Dis, izvučem iz tih jazbina i kanala na svjetla pozornice i da ih obasjamo. Da im se nasmijemo, a ujedno i da eventualno izvučemo neku pouku iz svega toga što nam se dešava.

Dis, u pjesmi „Naši dani“, pored ostalog kaže- „Nabujao šljam i razvrat i poroci … Poniženi svi grobovi i životi…Dostojanstva podeliše idioti, Lopovi nam izrađuju bogataše, Mračne duše nazvaše se patrioti …“- i danas je, čini se, sve to tako?

Pa jeste nekako čini mi se da društva, inače, kroz istoriju imaju nekako svoje, da kažem, uspone i padove. Mi se sada nalazimo negdje u padu, kompletno društvo, ne samo ovdje kod nas, nego u regionu, pa ako hoćete i šire, u svijetu. To društvo nekako lagano klizi ka padu. Vjerovatno će se u jednom trenutku to morati zaustaviti i ponovo krenuti ka nekom usponu, kada će se ponovo favorizovati ljudske vrline, a to je čast, poštenje, dobrota, sreća, ljubav i sve ono čega se mi danas gotovo stidimo. Tako da jednostavno mislim da je to nekako promjenljivo i da se jednostavno mora desiti da ponovo dođe do uspona i da ljudi počnu potpuno drugačije razmišljati. Nažalost, mi živimo u ovom trenutku kada smo u dubokoj krizi, a nije ni čudno što je kod nas to nekako najočitije. Desile su nam se mnoge stvari koje su pogodovale, svim tim dešavanjima i nije čudo što se nalazimo na začelju Evrope, pa i svijeta, jer upravo ono što nam se dešavalo je samo pomoglo da taj šljam, razvrat i poroci nabujaju i da izađu u prvi plan, a ono što su pamet i dobrota da se nekako potisne.

Iako se od te 1910, kada je Dis napisao „Naše dane“, ništa bitno nije promijenilo, Vi ste napisali jedan savremen tekst, koji ste simbolično smjestili u pozorište, a u čijem je fokusu i odlazak mladih iz zemlje?

Pa jeste, nekako najlakše i najčistije je da se prvo krene od sebe. Ako već kritikujete društvo onda nekako krenite prvo kritikovati sebe, pa tek onda druge. Tako da smo mi to smjestili u pozorište, ali to nema puno veze sa pozorištem koliko ima veze sa bilo kojom drugom organizacijom u društvu. Tako da je pozorište poslužilo kao mogućnost da se to dešava baš tu, a što se tiče kompletne drame, ona počinje u trenutku kada pozorište ne dobija ono što treba da dobije po zakonu, a to su neka sredstva da se pravi pozorišna predstava. I  tog trenutka, kada nema sistema, kada nema, da kažem, države, kada nema organizovanosti u tom društvu, onda dolazi do onoga što se zove snalaženje. Onda počinje svako da se snalazi i to je uglavnom na štetu nekog drugog. U tom trenutku kada pozorište ne dobija pare, direktor počinje da se snalazi. I u tom snalaženju se dešavaju svakakve stvari, a glavno je da ono što strada, strada najpametniji, onaj ko ne zna da se snalazi, koji se jedino uzda u svoju pamet, dok onaj ko nema pameti se uzda u sve drugo, a ne u pamet. I onda tako se desi da neko ko je student generacije i najbolji učenik, ko bi trebao da vodi ovo društvo i ovu državu, jednostavno ne može da dođe do posla, pa ni do toga da kuva kafe negdje u pozorištu, nego na kraju mora da se odluči da ode vani. Tako da je to otprilike priča koja je vezana za „Naše dane“ i pokušavam kroz ovu dramu da taj mehanizam ,koji dovodi do toga da mladi ljudi odlaze iz društva i zašto odlaze iz društva,stavim na scenu. Znači, upravo iz tog istog snalažem i raznih rodbinskih, rođačkih veza, gdje se svako snalazi, ova glavna junakinja jednostavno nema šanse u takvom društvu i ona odlazi. Nažalost, odlazi vani da i tamo kuva kafe, a ne da radi posao za koji se školovala. I upravo gostujući u Beču sa Narodnim pozorištem Republike Srpske ja sam vidio da je nama došla publika, znači naši ljudi, ali to je najumniji dio našeg društva. Znači, to su bili sve mladi ljudi do 30 godina koji su govorili po 3-4 strana jezika, koji u Austriji obavljaju gotovo najviše funkcije u njihovom društvu. Znači to je elita njihovog društva. Dakle, otišli su odavde oni najumniji, najpametniji, a ostali su oni koji se snalaze i teško da ćemo s njima moći da isplivamo iz ovog stanja u kome se nalazimo. Nama trebaju najpametniji, najsposobniji, a to očigledno nisu ovi koji nas vode više od 20 godina. Oni su dokazali da su najgori među nama, da jednostavno ne mogu da ovo društvo izvuku iz krize i zato se, ne slučajno, nalazimo na začelju Evrope i svijeta.

Da li to znači da ako se ne možemo izboriti s njima da je rješenje u odlasku iz zemlje? Je li to izlaz?

To nije izlaz. Jednostavno u jednom trenutku neko mora da podvuče neku crtu i da počne da drugačije razmišlja. Ono što je tragedija našeg društva  jeste da su ti najumniji, koji su mogli da podvuku  crtu, otišli iz ove zemlje. I sada odlaze ne samo oni, nego odlaze gotovo svi i radno sposobni. Znači ovo je jedna tragedija koju gledamo i  svi se pravimo onako naivni po pitanju toga i to će nas sustići tek za nekih desetak godina. Tada ćemo da razumijemo šta se to nama sada dešava. Mrtvi hladni gledamo kako nam odlazi stanovništvo, a niko ništa ne čini po tome. Eto, mi smo u pozorištu bar pokušali da ukažemo na taj problem i drago mi je da je predstava naišla na odličan odziv publike. Čim se stavi na repertoar, ona se rasproda. Ljudi jednostavno na aplauzu ustanu. Prvi put nam se dešava da publika stoji na nogama i da aplaudira gotovo svaku predstavu. Eto, to je neki naš doprinos ovome, a čini mi se da mi polako gubimo i ljudstvo i snagu i mogućnost za bilo kakav preokret. Pa, evo, vidjeli ste i na ovim izborima, gotovo ništa se nije promijenilo, samo se zacementiralo i to je izgleda neko trajno stanje na jedan duži period. E sada, taj period valja preživjeti, a hoćemo li preživjeti i kako, to je sad pitanje.

Ako se ne varam inspiracija vam je bila vaša borba sa samim sobom. Otići ili ostati?

Pa jeste, ja to još uvijek osjećam u sebi. Znate kad vi svaki dan izađete na ulicu, u društvo i osjećate se poniženi i uvrijeđeni, na razne gluposti koje vam se dešavaju, onda ne znate šta radite ovdje. Znači, ovdje ako niste snalažljivi, ako niste arogantni, ako niste drski, prodorni, ako niste neko ko gazi preko drugih- vi nemate šta da tražite. Znači dobrota, osećajnost prema drugome, to ovdje više ne živi, ne stanuje. Tako da jednostavno onda kažete idem negdje gdje je normalan svijet, gdje je drugačije, a ne da vas ponižavaju na svakom koraku . I to je jedini razlog zašto sam i pisao ovu dramu. To je neka moja unutarnja svađa sa samim sobom, sa ovim okruženjem u kome živimo. I  naravno ono što me se lično tiče. Recimo, ovdje mladi ljudi ne mogu uopšte da nađu neki posao, to je jedna besciljna borba. Ja imam kćerku, koja je završila dramaturgiju, koja evo već tri godine nema šanse da nađe posao. Ona nešto gleda, pokušava, ali to je jednostavno tako, ako niste u nekoj vladajućoj  strukturi i vladajućoj partiji, kao što su nam otvoreno i rekli, ako niste u vladajućoj partiji, nemate ovdje šta da radite. Ja nisam partijski opredijeljen čovjek, znači, ja ovdje nemam šta da radim po pitanju toga. Sva sreća što sam se ja zaposlio u neko drugo vrijeme, ali ovi mladi ljudi, šta će oni? Mene kćerka pita šta da radi, a ja jedino što joj mogu reći je da pokuša da se učlani u neku partiju, koja je na vlasti, i da se onda eventualno preko njih zaposli. To je tužno, ali je, nažalost, tako. Tako da ovo nije društvo kao društvo, nego je ovo partijsko društvo, gdje se mogu razvijati samo partijski kadrovi, a ovi ostali samo gledati.

Vi ste, ako imam dobru informaciju, „Naše dane”, napisali prije sedam-osam godina, i to je prvobitno bilo zamišljeno kao serija. Kako je došlo do toga da ovaj komad, ipak, zaživi na daskama koje život znače?

Jeste, ja sam to napisao pa ima sada već sedam, osam godina i pokušavao uzaludno da negdje to realizujem kao seriju. Neke dvije- tri godine sam se bavio tim stvarima i onda sam odustao od toga kada sam shvatio da jednostavno nemam podršku vladajuće strukture, ni da dođem do nje, a kamoli da dobijem neka sredstva. Jednostavno nije, kako bih rekao, zakonski predviđeno kako se to radi nego to ide stihijski i sve se svodi na to da li znate nekoga ili ne i tako se sredstava i dijele. Pa neko dobije 70 miliona, a neko ne dobije ništa. Imaju neki konkursi, koji ni približno nisu onakvi kakvi bi trebali biti, i tako se to kod nas dijeli. Znači nema onog sistema šta sam vam govorio na početku, nego se sve svodi na snalaženje, pa ako si blizak izvoru, to jest partiji koja je na vlasti, imaš sve, a ako nisi- nemaš ništa. Kada sam to shvatio jednostavno sam odustao od toga i onda, da ne propadnu ti divni likovi, koje sam usput i zavolio, pokušao sam da to pretočim u pozorišnu formu, da napišem dramu koja bi se mogla igrati za pozorište. Prijavio sam se na konkurs pod šifrom Narodnog pozorišta RS, komisija koja je bila tu pročitala je to, dopalo im se, dopalo se i umjetničkom direktoru, tada je to bio Aleksandar Stojković. Onda su tekst dali Jugu Radivojeviću, koji je pročitao. I njemu se, takođe, dopalo i onda u radu između mene i Juga je došlo do ove forme koja je prikazana na sceni. Ta drama je mnogo šira, mnogo dublja i mnogo obimnija što se tiče likova i događanja u seriji, a ovdje sam samo izdvojio taj pozorište dio koji je onako dosta pitak i da kažem ima i određenih komičnih stvari, komičnih likova, tako da je prilagođen više za za publiku, ali suština kompletne serije je ostala i u ovoj pozorišnoj izvedbi. Drago mi je da je Jug to dobro pročitao, da je dobro razmislio o tome i da su glumci zavoljeli tu predstavu i oni je zaista igraju onako zdušno i zato imamo jednu baš dobru predstavu.

A ti divni likovi, kako ste ih nazvali, po ocjeni kritičara najviše liče Nušićevim. Prijaju li Vam takvi komplimenti?

Pa naravno da prijaju. To je nešto što samo možete da poželite. Pisali su o našoj predstavi kritike i u Novostima beogradskim, pa u Politici i sad kad čitate jednog ozbiljnog kritičara, koji piše o vašem djelu i poredi vaše likove sa Nišićevim, to zaista prija i drago mi je da ta tema nije lokalna, prepoznaju je i u regionu. Igrali smo u Beogradu, Nišu, Zaječaru, gdje smo dobili i neke nagrade, sad evo u Brčkom… Zaista mi je drago kada publika to prepozna, jer očigledno je to problem ne samo kod nas nego i šire. Ovu predstavu su gledali i neki ljudi koji žive i rade u Njemačkoj i kažu da je identična situacija i gore, samo što je gore veća država, bolje organizovana, pa se to manje vidi, a ovdje kod nas čak to više neće ni da skrivaju, nego to rade tako otvoreno. Možemo i šta me briga za vas ostale.

Iako smo vas tokom proteklih godina gledali na sceni kao glumca, ovog puta imamo priliku vidjeti Željka Stjepanovića u novoj ulozi, kao dramskog pisca. Znamo i da režirate… Tokom ovog razgovora kazali ste da je, na neki način, obaveza umjetnika da govori o onome što ga tišti, da pokuša promijeniti svijet, ili bar ukazati na probleme koje ima. No, je li pisanje neka Vaša nova preokupcija, put kojim ćete iće?

Ništa obavezujuće. Ja sam do sada napisao 2-3 serije. Napisao sam „Žene, ljudi i ostali“, prije možda nekih i dvadesetak godina. To smo radili ovdje, bilo je nekih 16 epizoda. Uradio sam i seriju o Petru Kočiću povodom stogodišnjice od njegove smrti, ali  ni to nije zaživjelo, pa sam i tu seriju pretočio u dramsku formu, pa sam odigrao monodramu u pozorištu, koja je izvođena nekih desetak puta. Imam te izlete, volim i da režiram, volim i da nešto napišem. Uglavnom to dolazi iz neke moje svađe sa samim sobom. Pa taj Petar Kočić je izašao iz neke moje svađe i nerazumevanja. Mi imamo te dane Petra Kočića, Kočićev zbor, ali sve se to nekako svelo na neki vašarski nivo, a nikako na ono što je suština, a suština je djelo i lik Petra Kočića i ideje koje je on zastupao i koliko te ideje i danas mogu da žive i koliko nam mogu da pomognu da se izvučemo iz svega ovoga u čemu se nalazimo. Niko ne vodi računa o tome i jako malo se pazi o njemu kao piscu, a više se to sve svelo na neki vašar, neku borbu bikova, na neko veselje, slavlje. Sve ono što nije bio Kočić i onda upravo iz tog razloga sam napisao tu seriju o njegovom životu, o tome kako je završio, ali  nisam imao neku veliku sreću… Ali sada i znam zašto, zato što ne pripadam toj vladajućoj garnituri, nisam u tim krugovima i onda jednostavno nemam šanse bilo šta da uradim.

Razgovarala: Danijela Regoje

Foto: Dejan Đurković