Нешовић: Она која се не враћа

„Глумац у вечитој потрази за аутентичношћу бира и свој прави живот из дубоке корпе понуђених. Глума није вештина, па и ако јесте то је вештина настала из разочарења. Глума је оличење апсурда.”

Дневници – Борислав Пекић

Из љубави са французом Гастоном Сантом, Марија Гашпаровић која је живела у Солуну, 1. фебруара 1880. године, добија ванбрачну лепу девојчицу којој даје име Олга и своје презиме Гашпаровић. Најраније детињство провела је у француском манастиру. Када је имала седам година умире јој отац, па је мајка одводи у Ниш, гдје добија запослење у хотелу „Европа” као конобарица. Ту Олга похађа и завршава два разреда гимназије и са десет или дванаест година ступа на сцену Путујућег позоришта „Синђелић”, које је своје представе давало у самом хотелу.

Прву улогу коју Олга признаје за своју истинску глумачку иницијацију одиграће у својој четрнаестој години у комаду, опет симболичког наслова, Трње и ловорике Лафона, 1894. године, и то мушку улогу младог сликара Стефана, што ће бити њен усуд у каријери. С каквим талентом се сусрела нишлијска публика „која још није изашла иза високих зидова патријархалности”, било је сасвим очигледно када је са петнаест добила да игра, ни мање ни више него, улогу Дездемоне у Шекспировом Отелу, 1895. године. Она, девојчица у краткој сукњици с лутком, на крају педставе, уз овације публике, први пут је окусила сладострашће славе и винула се на седмо небо.

Касније се придружује позоришту лутака, где упознаје свог старијег мужа Косту Илића и на пречац удаје се за њега.

У Народном позоришту у Београду први пут наступа 1898. године. Због сукоба са осталим глумицама и глумцима и због скандала око њеног фотографисања готово обнаженог тела, што је у патријархалном Београду било незамисливо, две године касније напушта Народно позориште.

Касније је са Костом Илићем од 1896. до 1898. била члан неколико путујућих дружина и градских позоришта у Вараждину и Шапцу.

Затим је поново ангажована у Народно поозориште у Београду до марта 1900, па је наступала у београдским ревијалним позориштима „Веселе вечери„ Косте Делинија 1900, „Орфеум” Бране Цветковића 1901, „Весело позориште” Михаила–Мике Бакића 1903. Потом је и сама водила путујуће позориште кроз Босну 1904–1905, па ступила у београдско „Позориште код Слоге” Михаила–Мике Стојковића и у Градско позориште у Шапцу 1906. Између 1906. и 1909. гостовала је у разним театрима; 1909. је била првакиња београдског Позоришта код Булевара под управом Богобоја Руцовића, а од јесени 1910. београдске Опере Жарка Савића, са којом је гостовала и у Новом Саду 1911.

Први женски Хамлет на Балкану

Олга се 1911. године вратила у Ниш, варош из које је као дете кренула у бели свет. Позориште „Синђелић”, позориште њене младости још је било ту, али са новим управником, Костом Делинијем. Решена да врати успомену на дјевојачке дане, урадила је нешто по чему би требало да је памте, али то је мало познато. Играјући мушке улоге по узору на Сару Бернар, храбро се је упустила у најзахтевнију мушку драмску улогу икада написану – Хамлета! Критичари су записали да је Олга ту улогу одиграла „врло интелигентно и психолошки продубљено говорила текст”, за разлику од својих славнијих колега мушкараца Цветића и Станојевића који су „деловали тешко и патетично ”. Олга Илић је постала први женски Хамлет на Балкану!

Олга Илић је постала први женски Хамлет на Балкану! Олга није успела да се скраси на једном месту него је са Богобојем Руцовићем кренула на турнеје, берући успут ловорике.

Гостовање Олге Илић у Босни и Херцеговини

Олга Илић није успела да се скраси на једном месту него је са Богобојем Руцовићем кренула на турнеју. Поново пут под капут. Куда? На предлог Косте Делинија по Босни и Херцеговини. Са сопственом позоришном дружином правац Сарајево. И ту добија несвакидашње признање од већ помињаног Косте Хермана, босанског владиног саветника. Не само што је с трупом без тешкоћа добила дозволу за рад, него чак и бесплатан превоз железницом куда год науме. Разлог? Човек ју је својевремено у Београду гледао у Егмонтовој „Кларици” и своје одушевљење објавио у тексту штампаном у Сарајеву.

„Када сам служитељу предала подсетницу зебла сам у дну срца, бојећи се да се не вратимо у  Београд пре и него што смо почели, али служитељ се одмах вратио рекавши да ме господин владин саветник очекује… Ушла сам у кабинет. Страшни владин саветник пријатно се смешио и понудио ми фотељу. После краће паузе рекао је љубазно:

Дакле, ви сте Олга Илић?

Да.

Чланица Народног позоришта у Београду?

Не бојите се ваљда дупликата или фалсификата, господине саветниче?

О неникако госпођоЈедном приликом кад сам био у Београду, гледао сам у позоришту Гмонтаи дивио се игри Кларице. Ја сам један од поклоника ваше уметности и верујте, нисам се надао да ћу вас овде у Сарајеву, а нарочито у мом кабинету и лично упознати.

Тада је отворио једну књигу и показао чланак са мојом сликом.

Ево госпођо, по повратку из Београда написао сам чланак о вама.

Дозвола је гласила на три месеца.

Тако пише Олга Илић у својој аутобиографској књизи.

Турнеја је прошла изузетно успешно, а Олга је поносно донела у Србију два нова шлагера: Ој, бога ти, сива тицо соколе и Прошетала Ана пеливана. Како због њеног изгледа, тако и због изузетног гласа који је испуњавао Скадарлију до посљедњег места о њој је брујала, тадашња чаршија Београдска. Тада је снимила 25 плоча и била икона Скадарлијских севдалинки. Певала је и у првим операма и оперетама у Београду.

Величанствена Прослава

Под највишом заштитом Њ. В. Краља Александра I, Удружења Глумаца Краљевине Југославије – Повереништво Ниш и Народног позоришта Моравске бановине у уторак 6. марта 1934 године приређује јој се величанствена прослава 35 година уметничког рада изођењем свечане представа Лукреција Борџија Виктота Игоа. Поред слављенице Олге Илић у представи су наступили и гости Добрица Милутиновић и Витомир Богић глумци из Београда. Нишко позориште јој је том пригодом издало аутобиографску књигу О њој, која се не враћа. Улогом Лукреције Борџије, последњом својом одиграном улогом на сцени у Нишу, коначно ставља тачку на своју блиставу глумачку каријеру.

А своју аутобиографију О њој, која се не враћа, Олга завршава предивним речима:

И када пролазим улицама () разбацаног и још вечно успаваног Ниша, (…) и чујем са грамофонске плоче звонки и сребрни глас некадашње Олге () Оне Олге, коју ја још увек носим у себи и поред косе која је почела да седи и поред мучне маске, коју данас носим (…) засузи само око, не од жалости, него од среће, јер ја сам имала прошлост. Имала сам је.

Беше….

К р а ј

И, као што то обично бива са свим нашим значајним личностима, своје последње године проводи у Београду, живећи у старачком дому, у беди, готово заборављена и од милостиње оних који је још нису заборавили.

Преминула је 18. јануара 1945. године, у шездесет петој години свог бурног живота.

Она, која се не враћ!

Пише: Предраг Нешовић

Фото: Дејан Ђурковић