Iz ugla Nataše Gvozdenović o predstavi “Naši dani”

Na sceni su tri wc-a, sklepana, poput poljskih, pod njima skele i na dnu scene blato. U blatu kancelarija. Kao tri razine jednog sveta. Upravo ovog u kojem živimo.

Predstava ”Naši Dani” Željka Stjepanovića u režiji Juga Radivojevića, a u izvođenju Narodnog pozorišta Republike srpske, Banja Luka donosi jednu nušićevsku komediju, koja nam se obraća poznatim jezikom i kroz smeh suočava sa našom stvarnosti.

U predstavi igraju: Nataša Perić, Nikola Erceg, Goran Jokić, Vedrana mačković, Gordana Milinović, Maja Vujanović, Ljubiša Savanović, Miljka Brđanin, Bojan Kolopić, Rok radiša, Radenka Ševa, danilo Kerkez, Željko Erkić, Ognjen Kopuz, Dragoslav Medojević i Vladimir Đorđević – igra se sa puno ljubavi prema junacima, okretno, prateći žustar tempo teksta – igra se sa svešću o vremenu u kojem živimo, koje je smutno, sistemu u kojem živimo, a koji je duboko korumpiran i u kojem je gotovo nemoguće živeti,  jer danas: sve može da bude, a ne mora da znači i ništa nije važno.  Valjamo se po blatu poručuje nam predstava.

Toaleti na vrhu asocirali su me na onu tezu Lasla Vegela da toaleti neobično puno govore o samom društvu, kako su održavani, da li ima standarda drugim rečima ili ne ….

Željko Stjepanović u reči pisca kaže da je komad pisao iz unutrašnje nužde, a u dilemi da li ode iz zemlje ili ostane. U komadu imamo lektorku koja je samohrana majka i student generacije, koja ne može naći posao, imamo upravnika pozorišta koji je bio upravnik groblja, a po partijskoj liniji došao u pozorište, imamo ministra i njegovu ljubavnicu koja se zapošljava preko veze na mesto lektora iako je rudarski tehničar … jednom rečju: naša posla. Stjepanovićev komad baštini nušićevsku tradiciju, pokazujući nam hod kroz vreme, ukazuje na one probleme koji ne samo da su u osnovi isti kroz vreme, nego sa protokom vremena su još gori.

Jug Radivojević režira u ritmu koji meša satiru i burlesku uz vodviljski tempo i ovu gorku komediju otvara režirajući dva kraja: u prvom sumornom mlada lektorka na autobuskoj stanici sreće mladog pravnika, upravnikovog rođaka, oboje putuju u Nemačku da potraže,  ako ne sreću, onda egzistencijalnu sigurnost i svako odlazi u ”novi početak” ranjen i depresivan, da bi nas posle spuštanja zavese Danilo Krekez pozvao da vidimo mogućnost drugog kraja u kojem se Dragana i Bobo (lektorka i pravnik) zaljubljuju i počinju zajednički život,a  poverenje se stiče kroz ples.

Mogućnost više krajeva u ovom kontekstu asociralo me na film ”Brazil” Terija Gilijama, koji nas jednako uči da postoji više mogućnosti koje biramo i tada kao i u Radivojevićevoj režiji moramo ”umreti” za jedan svet da bi živeli u drugom.

Scenografija Dragane Purković Macan je svojevrstan znak, tačnije jedan od likova, ona je vreme u kojem živimo i koje nas hteli mi to ili ne oblikuje.

Kostim Jelene Vidović meša epohe i daje nam do znanja da nema ničeg novog pod kapom nebeskom i da sve što nismo kadri da rešimo kroz vreme postaje sve otrovnije po čoveka.

Muziku je birao Jug Radivojević i ona je mešavina turbo folka i preglasnih trubača koji sviraju uglavnom  kola. Muzika je jednako  refleksija vremena (u kojem je retko gde sačuvana prava kafana kao institucija, dert se blefira po opskurnim klubovima, a sve to sa dertom i emocijom ne koresponira ni malo).

Scenski pokret Miljke Brđanin je precizan saveznik glumcima.

I naravno Dis ”Naši dani” koji uokviruju predstavu koji jednako kao Nušić, ali iz drugog ključa pokazuju da postoje pojave koje putuju kroz vreme i koje će nas mučiti generacijama dok god ih ne rešimo.

”Naši dani” donose smeh koji oslobađa od inhibicije i čoveku daje hrabrost za promenu.

Piše: Nataša Gvozdenović

Foto: Dejan Đurković