Iz ugla Nataše Gvozdenović: Ničiji sin ili prostor traume

Predstava ‘’Ničiji sin’’ Mate Matišića u režiji Marka Misirače i izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta odigrane je pete festivalske večeri ‘’Susreta’’.

U predstavi graju : Danica Ristovski, Miodrag Krivokapić,Vladan Milić, Milena Predić, Aleksandar Alač, Lako Nikolić, Jovan Jelisavčević, Andrej Pipović i u alternaciji dečaci Vasa Vranješ /Todor Jovanović. Igra je tačna dobro promišljena, žestoka, jasno donosi stanja junaka,igra vas momentalno uvlači u priču i stavlja u poziciju saučesnika. U dobrom i snažnom ritmu se igra kojem se gledalac opet, lako prepusti.

‘’Ničiji sin’’ je komad tipično matišićevski koji se definiše kao crnohumorni psihološki triler, ali kod Matišića je to uvek  žestoka mešavina žanrova, u suštini jedna porodična drama koja u sebi nosi matricu antičke tragedije, ali se završava u savremenom egzistencijalizmu, uelbekovskom – ostavlja nas na vetrometini u  pustoši u svetu ne samo bez Boga nego bez trunka empatije.

U kuću Izidora, univerzitetskog profesora i bivšeg političkog zatvorenika i političara izrazito desnih stavova, dolazi njegov nekadašnji čuvar u zatvoru Simo Aleksić koji hoće da ga ucenjuje. Elem, ubrzo zatim Izidorova žena Ana (kojoj je Simo bio ljubavnik) zajedno sa Ivanom (sinom koji je invalid iz domovinskog rata, a kojem je Simo pravi otac) ubija čuvara. Ostaje pitanje: kako skloniti telo?

Tu, sa lešom koji valja skloniti, počinje ova drama koja vas znalački odmah ‘’hvata u mrežu’’ asocijacija. Naizgled bizarna početna situacija (jer kako nas uči Kiš: život je uvek fanstastičniji od fikcije) uvodi nas u ozbiljnu porodičnu dramu, zapravo porodičnu traumu. U kojoj se samo naizgled lako može odrediti ko je žrtva, a ko krvnik, a koja se završava tako što Ivana u bolnici njegovi saborci ubiju, a zapravo govorimo o samoubistvu (bezbrižno samoubojstvo, on to naziva), jer ih on potpuno svesno na to izazove, pošto nažalost, u tome vidi jedini izlaz. Njegov sin Josip nakon sahrane zaspi u očevoj invalidskoj stolici pokriven crnom dekom.

Nakon sinovljevog samoubistva drama završava u očevom odlasku na sastanak svoje partije.

Dramaturg Ivan Velisavljević  nas uvlači u grotlo neizgovorenog, pogrešnih motiva, smutnih vremena, na posletku u prostor traume iz kojeg ili krećete u potragu za smislom ili vas doslovno guta mrak. Prati Matišića koji dobro poznaje teren i ne libi se da govori ono o čemu se ćuti.

Marko Misirača režira čisto, pokazujući odnose među junacima, ali i dovoljno otvoreno da nama ostavlja da naslutimo i otkrijemo i skrivene vidove tih odnosa.

On pred nas stavlja jasno, pažljivo režiranu priču, o tom klupku odnosa, podsećajući nas da se od neizgovorenog može stradati.

Scenografija Borisa Maksimovića stavlja nas u jedan građanski stan, stan univerzitetskog profesora, u jedan salon, koji je sav okružen ogledalima, paradoksalno, jer među junacima, samorefleksije nema.

Kostim Tatjane Radišić satkan je od finih znakova koji upotpunjavaju priču, dok muzika Branislava Pipovića u tačnom ritmu smenjuje ono dramatično, sa onim potresnim, a opet punim čežnje.

Postoje  sećanja/reminiscencije o jednom boljem životu koja promiču poput sna u nekoliko scena.

Možda se najpre u njima, kao u kontri, kao u ogledalu, može posmatrati poruka ove predstave, kao mogućnost ostrva, na kojem bi se čovekova duša mogla isceliti.

Piše: Nataša Gvozdenović

Foto: Dejan Đurković