Najveći živući dramski pisac na Balkanu, Dušan Kovačević, rođen je 12. jula 1948. godine u Mrđenovcu kod Šapca. Oženjen je, ima sina i ćerku Lenu. Obavljao je i još obavlja niz dužnosti: dramaturg na TV Beograd, docent na FDU, član SANU, ambasador SCG u Portugalu, direktor Zvezdara teatra u Beogradu.
U okviru Off progama 35. Sureta BiH pozorišta/ kazališta u Brčkom predstavljena je pred mnogobrojnom publikom bogata monografija o Dušanu Kovačeviću čiji su autori Jakov Amidžić, direktor festivala kazališta u Brčkom i dr. Srđan Vukadinović.
Na pitanje publike šta misli o Festivalu pozorišta u Brčkom Kovačević je, u svom neodoljivo neposrednom maniru i kao čovjek i kao pisac, kazao: „Večeras mi je premijera novog komada u Beogradu, a ja sam sa vama ovdje u Brčkom …“. I to je posebna ljubav između Brčkog i Dušana Kovačevića koja traje koliko i njegova karijera, to je bezuslovan ljudski, etički, teatarski i kulturološki odnos i fenomen koji se dešava jednom u jednom vremenu.
Gospodine Kovačeviću, vi ste za života doživjeli da postanete kulltni dramski i filmski pisac, i čak i za neupućene u teatar i film, vas ne treba posebeno predstavljati, ali evo; najigraniji ste i najnagrađivaniji autor na južnoslavenskom govornom području u zadnjih 100 godina, najpoznatiji, najpriznatiji, najtraženiji, iza vas je pola vijeka samo uspjeha, ali vi i dalje ne stajete, ni kao pisac ni kao dramaturg ni kao režiser. Kad se osvrnete unatrag kako vidite sebe sad u odnosu na početke od prije ravno 50 godina?
Vidim pre svega jedan jako dug put. Ja sam ušao u ovo rano, u pozorištu na III godini Akademije sam imao predstavu „Maratonci trče počasni krug“ u Ateljeu 212 i „Radovana“, tako da sam diplomirao sa dve predstave na velikoj sceni Ateljea 212. To je bilo 1972. i 1973. godina. Davno, jako davno. Neki put mi se čini da je to kao pre 200 godina, a neki put mi se čini da je sve bilo pre 10 ili 15 godina, sve zavisi kako sam raspoložen.
Da li je prejaka misao ako kažem da ste vi uveli potpuno novi pristup i pravac tada u Jugoslaviji, ali i kasnije nakon njene disolucije, sa posebnom vrstom teksta i osbeujne, dotad neviđene dramaturgije likova i dramske radnje, što je sve jako teško formulisati u par riječi, ali evo: duboko kopanje po psihi pojedinca i psihosocio društvenih fenomena anomalija na jedan originalan, samosvojan, razumljiv, ali za druge nedostižan način?
Ja sam se trudio da ono što vidim prepišem, ali da ne bude ni crno ni belo. Jednostavno da pronađem neki valer u našem životu koji je tačan, a to je činjenica da smo od dana do dana različiti ljudi. Jedan dan ste raspoložedni, jedan dan niste, i onda sam tražio kao u slikarstvu tu zlatnu sredinu. Pokušavao sam da nađem nešto što je tačno, istinito, što je dramski utemeljeno. Bio sam ceo svoj život u potrazi za dobrom pričom i to je možda tajna dugovečnosti tih mojih komada.
Vaši junaci su i tragični i komični i veseli i tužni u isto vrijeme, jednom riječju to su ljudi onakvi kakvi jesu, ali koji sebe ne vide takvima. I to je žitov i protsor za stvaraoca iz ugla pozorišta?
Iz ugla pozorišta mislim da su moje priče negde u suštini tragikomedija. Da su zapravo drame koje kada bi bile čiste drame ne bi mogle da se gledaju, da nema tih elemenata komedije.
Prije 10 godina kada ste, takođe, imali ovdje predstavljanje na regionalnom Festivalu drame u Brčkom, takođe sam razgovarao sa vama, i hvala vam za to još jednom neizmjerno, jer ja sad kao novinar stojim pred jednim od najvećih, za mene lično najvećim dramskim piscem u Regionu, a sigurno i šire, kazali ste da ako posjetioca u dvorani za vrijeme gledanja predstave ne pridobijete za prvih pet minuta komada nećete ga pridobiti ni nakon nastavka igranja komada?
To mislim i danas da je prvih tih 5-10 minuta presudno. Presudno je zato što ljudi žele da ih nekakav događaj veže za gledanje. Da li je to pozorišna predstava, da li je film, pa čak i knjiga. Ako na prvih 10 strana ne pronađete nešto zanimljivo što će vas naterati bukvalno da gledate ili čitate dalje, vi ćete odustati. Moj najveći problem je što ne želim da protraćim vreme ako gledam neki film i u prvih 10 ili 15 minuta me ne veže, onda se kajem posle dva sata gledanja. Zašto sam potrošio dva sata kada sam video u prvih 15 minuta da to nije dobro.
Jugosovenska štampa je prije rata pisala da ste imali ponude iz Holivuda. Da li je to tačno?
Ja sam bio na pregovorima i razgovarao, ali … to je duga i komplikovana priča. Zapravo, mora se živeti.
Nećemo o politici, naravno, pogotovo ne dnevnoj, ali jedno vrijeme ste bili i ambasador?
Da bio sam dve godine. Bio sam dve godine ambasador i to mi je bilo dovoljno.
Šta radite trenutno kao autor?
Pa, spremam se opet da, eventualno, radim jedan film sledećeg leta. Nadam se da ću uspeti da ga spakujem i da ću ga snimati sledećeg leta“.
Razgovarao: Suvad Alagić
Foto: Dejan Đurković