Предраг Нешовић: Сусрети позоришта / казалишта под заштитом публике

Синоћ су у Дому културе у Брчком, отворени 35. Сусрети позоришта/казалишта Брчко дистриктаћ 2018, један, по много чему посебан фестивал. Тридесет пети Фестивал почео је синоћ представом „Равна плоча” према комаду аутора Драгана Комадине, у режији Лајле Каикчије а у извођењу Босанског народног позоришта из Зенице. Пре почетка представе публика је присуствовала у Градској ликовној галери отварању својеврсне позоришно/казалишне документарне излобе из четити сегмента:

  • Савремени и свевремени Душан Ковачевић на Сусретима позоришта/казалишта
  • Четири и пол деценије театарске чаролије у Брчком
  • Вијек јужнословенске драмске хероине Марије Црнобори
  • Мајстор глумачког заната Реихан Демирџић.

У осам новембарских дана, од 15. до 23. новембра, публици је омогућено да прати и вреднује представе из Зенице, Тузле, Сарајева, Београда, Сомбора, Загреба и Бања Луке. Настао енергијом неколицине ентузијаста, давне 1974. године окупљајући уметнике са простора некадашње Југославије и потврђујући да култура и уметност граде мостове разумевања и зближавања међу људима. Прекинут је баш у тренутку када се идеја заједништва у којој смо живели распада. Обновљен је с циљем да управо истиче ту идеју о заједничком културном простору, без обзира на трагичне догађаје кроз које смо прошли и на најбољи начин показује да култура може оно што не успева политици. Управо на тој идеји траје већ 35 године. Јер како каже песник, време је мајсторско решето. Пречистиће оно ове ствари а неизвесна је судбина само онима којима позориште није судбина. Оно је целина наших емоција пред делима, израз наших осећања и пре свега, нашег имагинарног. Али то имагинарно мора бити усмерено вредностима. Позориште нам управо помаже да научимо велику тајну разликовања вредности, да прозремо суштину судбоносне људске драме, коју Алберт Ками види у непојмљивом броју суочавања и дијалога, изоштравању чула за моралне и етичке проблеме и супротстављању свим покушајима њиховог замућивања. Позориште има функцију да пробуди и мобилизује нашу критичку свест, односно, да развија нашу рефлексију о реалном свету.

Грчка Атина је у давна времена легитимност своје моћи изводила из својих компетенција које су биле огромне. Овај фестивал ту легитимност изводи из бриге о најбољим остварењима, добром коришћењу тема, поштовању аудиторија, стилу, капацитетима да се одговори на изазове времена, убеђењима и храбрости.  Хелдерлин је говорио „живети то је бранити једну форму”. Управо то издваја овај фестивал. Пречесто се данас не прави разлика између наше природне жеље да се изразимо и умешности егзибиције. Препуштамо се схватању да је све што саопштавамо ослобођено обавезе да нешто значи. Незнање је пожељно таман толико колико и знање. Духовност постаје мање промишљена, идеје ограниченије, ставови површнији, а осећања непристојнија. Модерно доба у којем живимо или оно што називамо модерношћу каже да нема дефинисаних улога, нема сценарија, али и да нема ограничења, граница, осим оних нашег незнања.Из тих разлога је позориште опстало до данас и даље ће опостајавати без обзира на све проблеме, јер ће људи увек имати потребу да некоме нешто кажу преко игре која је у овом случају позоришна.

Позориште данашњег не баш веселог времена често се одлучује или да са необавезним комедијама побегне од тог времена или да у тзв. театру грубости наслика то време у још страшнијим тоновима. Рекли бисмо: никакве вајде ни од бега ни од црнила, јер човек још од врло старих времена у позоришту заправо жели да нађе прочишћење од зла које сам у себи носи и од мука које му наносе други. Позоришно речено, у тренутку када схвата како ствари стоје, Хамлет изговара чувену реченицу: „Ово време је искочило из зглоба”. Свет којег не разумемо као да је постао наопак и обљутавео.

У књизи „Како нстаје позоришна представа” чешки писац Карел Чапек објашњава да је потребно ужасно много труда и времена како би настало позориште, толико да је велико чудо када се позоришна представа уопште и догоди. Ако у ширем смислу посматрамо ову Чапекову мисао, онда морамо знати да је заправо тренутак позоришног фестивала један велики труд који морамо учинити да би били заједно публика и представа. Бар на два сата. Овај важан сусрет који се дешава у оквиру овог Фестивала у Брчком је оно што је за тај сусрет највредније.

Ако овај наш фестивалом већ тридесет и пет  година истрајно трага за каквом таковм истином, онда смо на добором путу да се и наша оставштина за будућност угради у темеље једног бољег, праведнијег и срећнијег света. Овогодишња потрага за представама достојним традиције овог Фестивала, као и укуса и искуства ове публике, није била лака, баш у времену у којем су људске и естетске вредности за које се овај фестивал залаже толико нападнуте. Очекујемо да ће нас фестивалске представе и ове године водити танком линијом између смеха и бола, комедије и трагедије, да ће дотаћи наше суграђане, најбољу публику на свету, и задовољити високе стандарде захтевне брчанске позоришне публике. Изабране су представе које су релевантне за позоришни живот и које од публике захтевају активан, а не само посматрачки однос.

Ова публика верује у позориште и верује позоришту. Она је показала колико воли свој фестивал и доказала свој слободарски дух. Без овакве публике фестивала не би било. С друге стране, мењале су се власти, али ниједна од њих није покушавала да фестивал уподоби са сопственим политикама, већ су се трудиле да га сачувају као драгоценост и препознатљивост овог града. Фестивал је остао изван сваке политике и нема теме о којој се на њему не сме говорити. Не може позориште да измени друштво, али може да има мисују разумевања, које недостаје данас свету. То је објашњење за његово трајање. Нема друге тајне.

У холу, сваке вечери, после извођења представе се организују разговори о предтсави, који су конципирани тако да за округлим столом, буду присутни сви актери представе, селектор и водитељ и свако од њих, из свог угла покреће битна питања о самој представи. Те раговоре сваке вечери прати велики број интересената, како публике тако и позоришних посленика из региона. Велики број младих и занимљиви округли столови чине јединствени пример догађања на Фестивалу.

На крају, верујемо да ће овогодишњи 35. Сусрети позоришта/казалишта у сваком случају бити искрени сусрет публике у сали и глумаца на позорници, од чега ће надамо се једни имати истинске користи, а други ће заслужити похвале вредне труда.

И на крају нешто сасвим лично. Желим Сусретима … много успеха, публици да ужива у представама и да се и даље бори за свој и наш фестивал!

Пише: Предраг Нешовић

Фото: Дејан Ђурковић