Nataša Gvozdenović: Ravna ploča ili iznad slonovskih repova

Predstava ”Ravna ploča” Dragana Komadine, a u režiji Lajle Kaikčije,bosanskog  narodnog pozorišta u Zenici otvorila je 35. festival ”Susreti pozorišta / kazališta u Brčko distriktu BiH”.

U predstavi igraju: Gordana Boban, Nusmir Muharemović, Robert Krajinović, Predrag Jokanović, Muhamed Bahonjić, Zlatan Školjić. Gordana Boban otvara priču je jednom mirnom i neobično bogatom monologu, poput drevnog  pripovedača koji gledaoca poziva na putovanja.

Čitav ansabl igra usresređeno, sa pravom merom , funkcioniše skladno, tu je dan nam preda priču. Oni igraju kao da pažljivo tkaju ćilim.

‘Dragan Komadina priču smešta na teren u okolini Duvna, u jedno kuću negde, van nekog sela u kojoj žive majka i slepi sin. Priču otvara polako gotovo trilerski, vešto drži svog gledaoca u napetosti da čuje celu priči, jer priča svakako nosi tajnu koja na kraju mora biti izgovorena.

Majka Delfa (proročkog imena) naime ima samo svog slepog sina i živi sa njim izolovano praktično u sumi, ona ”zna gledati unapred”, i dobro poznaje trave i uspešno leči one koji joj se za pomoć obraćaju. To saznajemo odmah,to juroidvo nam otvara priču. Sa slepim sinom živi u šumi, muž i svekar joj nisu živi, a sina odgaja prezaštićeno, zatvoreno, mladić koji živi u carstvu bez svetla nikad zapravo nije napustio kuću, jer svet je kaže mu majka ravna ploča, sve je isto kuda god da kreneš. Majka mu stalno govori kako na svetu nema šta videti, kako je svet – ravna ploča. Gledaoci majku zatiču bolesnu, na nogama, ali na samrti, priča se odvija poslednjeg dana njenog života. Njoj je jasno da joj je kraj došao, kao i njenom slepom sinu. Ona pribrano sinu predaje pismo koje treba da da dalje kako bi nakon smrti neko brinuo o njemu, kako bi prešao u dom. Poslednjeg dana , kada će je posetiti i doktor, ona sinu otkriva strašne tajne: da ga je ona oslepela, ostavljajući namerno mleko na kraju šporeta da ga Gabro  prevrne, a zato što je imao djedove oči. Mladić saznaje da mu je djed zapravo otac.

Odmotava se klupko, tog zatvorenog sveta  koji je Delfa stvorila  i u kojem je predano čuvala svoje tajne.

Komadina pokreće ono zaumno, htonsko ovim tekstom u kojem možemo po atmosferi slutiti i Andrića i Čehova  i Šekspira kako primećuje pozorišni kritičar Mladen Bićanić, ali je njegova osnovna matrica snažno vezana za ono zaumno, ono o čemu se ne govori nego se samo sluti.

Majčino otkrivanje tajne, po mom osećaju, tu je da spase sinovljev život, jer kao što znamo ako govorimo o istorijama porodica- savremena psihoterapija nas uči da od neizgovorenog neko u porodičnom lancu ume doslovno da strada. Raspakivanje, saznavaje tajne dozvoljava da se tajna interpretira iz različitih perspektiva, da se razume,  objasni. Komadina nam ovde donosi jedno, jednako zaumno, rasterećenje.

Lajla Kaikčija predstavu režira ne namećući se, delikatno, sa velikim poverenjem prema glumcima. Takav postupak čini da se priča punokrvno otvori i odigra i preda zatim gledaocu u amanet da je on dovrši u svojoj glavi.

Čitavu predstavu, sve slike povezuje scena u kojoj se majci javljaju demoni kojima ne vidimo lica i koji je more. Oni su istovremeno čuvari tajne i oni čiji pritisak čini da tajna na kraju bude izgovorena.

Muzika Igora Kasapinovića moćno prati dramu mešajući dve niti jednu zloslutnu i drugu zaumnu, ona je poput duha pripovedača koji vas poziva snažno da priču čujete do kraja.

Scenografija i kostimografija Sabine Trnke na pravi način uokviruje priču, daje joj jedan pitoreskni svevremeni okvir koji je drevan i blizak u isto vreme.

Snaga ove predstave koja funkcioniše složeno i na više razina, a pripovedana je majstorski jednostavno  leži u skladnoj igri čitavog tima koji je stvorio, sa namerom da nam pokaže i podseti nas koliko je strašan svaki radikalizam kako u tekstu ”Iznad slonovskih repova” u programskoj knjižici piše Dragan Komadina:”… makar se radilo i o majčinskoj ljubavi , nužno vodi do ruba ispod kojeg bezbrižno mašu slonovski repovi. ”

Samo na uvid vodi u prostor iznad repova.

Piše: Nataša Gvozdenović

Foto: Dejan Đurković