Колико је било изазовно настајање представе „Непријатељ народа“ Македонског народног театра за глумицу млађе генерације? Како је играти са старијим и много искуснијим колегама, као и њено мишљење о борби против уништења планете Земље? Све ово, кроз опуштен разговор, сазнали смо од младе глумице Јане Вељановске која је одиграла улогу Ејле, средње кћерке доктора Томаса Стокмана.
У овом конкретном случају добила сам лик који је генерацијски доста млађи од мене. Ради се о некој врсти младог бунтовника. У почетку она не брине пуно и понаша се онако како она жели и мисли да треба да се понаша. Све до тренутка када ситуација постане интензивнија и када се цео свет окрене против њене породице и против родитеља, тада схвата колико су њении родитељи у праву. Једноставно дође тренутак када свесно или несвесно одлучите да морате стати на нечију страну. Наравно да је и природно да станете уз своју породицу. Мислим да су млади итекако битни, како у малим срединама, тако и у читавом свету. Потребно је да се млади ставе у одбрану конкретно природе и да прекину све оне лоше ствари које настају у свету одраслих и моћних људи којима је лични интерес на првом месту. Ко ће, ако то не урадимо ми млади?!
Познато је да мали број глумаца може да бира улоге које ће играти у позоришту или на филму. Како се млади боре за своје улоге и треба ли сваку улогу прихватити?
Реално, у последњих неколико година независна сцена у Македонији, посебно у Скопљу, почиње увелико да ради, што је веома позитивна ствар. То је нешто што је преко потребно, нарочито младим глумцима. То је оно што ми је веома драго да се то дешава. Што се тиче избора улога, до тог стадиума да бираш улоге је веома дуг и тежак пут. Зато мораш да прођеш кроз низ добрих и мање добрих улога како би изградио себе и како би дошао до те тачке у којој можеш да одбијеш улогу. Тренутно, свака улога може бити добра и треба да се прихвати. У овај процес за представу „Народни непријатељ“ ушла сам веома касно због ковида. Било ми је веома интересантно док смо изградили лик Ејле јер смо додали неке делове како би лик био у функцији. Направили смо неке игрице, ону са подигнутим ногама на столу. Било ми је заиста интересантно. Признајем, помало је било стресно радити са прекаљеним колегама али са друге стране било је то итекако изазовно. Првих десетак дана баш стресно јер си на сцени са људима које цео живот гледаш на ТВ, растеш уз њих и онда стојиш раме уз раме са њима. А онда те они чак питају и за неко мишљење јер желе да те у потпуности укључе у стварање представе. Страшно, али прелепо! Наравно, све то је иза нас и сада уживамо док играмо, уживамо у путовањима по фестивалима али и учимо кроз дружења са публиком широм региона. Ово је тема која је веома битна и радује ме што овом представом будимо свест код људи, јер само тако можемо спасити планету и све људе на њој!
Пише: Мирослав Обрадовић
Фото: Драган Деановић