Pred prepunom salom Doma kulture u Brčkom, predstavu Pra(faust) je odigrala glumačka postava Beogradskog dramskog pozorišta. Pra(faust) je predstava koja govori da čovjek, a to znači i čovječanstvo stalno hoće još, stalno je nezadovoljno, hoće van granica onoga što mu je dato. Kad ne može da izađe van tih granica, onda se ljuti, pribjegava alternativnim putevima. Lik Margarete utjelovila je Iva Ilinčić s kojom smo razgovarali nakon predstave.
Faust je prodao dušu vragu i za uzvrat dobio sve zemaljske strasti. Jesmo li sve što smo radili i gradili prodali za jedan tren utjehe?
Uh to je baš filozofsko pitanje. Mogu da pričam iz Grete. Mislim da Greta je sve dala, sigurno, i celo svoje biće za ljubav i mislim da i hoću da verujem da je na kraju ona spasena.
Kao glumici, kako je bilo raditi na ovom komadu, da li je bilo nekih poteškoća s kojim ste se susreli?
Svakako da sam imala. Naš proces je bio veoma intenzivan i razumela sam šta Boris Liješević želi od mene od samog početka i vrlo jasno smo komunicirali kao da smo imali zajednički jezik sve vreme pa mi je to dosta olakšalo. S druge strane jako je zahtevna uloga, u sat vremena se u tom jednom životu desi svašta, jedan čitav luk od zaljubljivanja do propasti i tragedije tako da u tom smislu mi je možda bilo najzahtevnije da odigram čitav taj kontinuitet kroz koji ona prolazi i da to bude početak; potpuno jedna žena, a na kraju druga i zahvaljujući ekipi koja je radila, dosta mi je bilo olakšano jer sam imala kolege koji su mi jako puno pomagali.
Scene nisu klasično podijeljene, nakon svakog čina mrak pa promjena scene, nego je sve vrijeme jedna scena i rekviziti, da li je zahtjevnije i izazovnije igrati takvu predstavu koja ide u kontinuitetu?
Meni je to vrlo inspirativno i mislim da je to rušenje četvrtog zida uvek zanimljivo u pozorištu. Meni lično kao gledaocu bi bilo zanimljivo da nešto tako gledam i ja volim te predstave u kojima se ruši četvrti zid i u kojima je zapravo tanka granica između scene i života. To mi je inspirativno zato što sam ja Greti pozajmila Ivu, i onda sam neke stvari iz privatnog života mogla da izvučem, iz svog sopstvenog iskustva za nju i to mi je pretapanje vrlo zanimljivo.
Kao glumici, šta vam je veći izazov – pozorište ili televizija?
Joj ne znam, mislim meni je pozorište prva ljubav i mislim da i TV ima prednosti i lepe stvari, ali u pozorištu je sve toliko živo i nekako svaki put drugačije i opet ta komunikacija s publikom onda možeš da osetiš kao sunđer emociju svih ljudi koji su tu, da udahneš tu energiju, to je meni svaki put kao neki adrenalinski šok. To može da se desi i u toku snimanja, ali ovo je nekako drugačije i mislim da kao glumac možeš da se razvijaš ako imaš puno pozorišnog iskustva.
Da li je pozorište ostalo korektiv u društvu, evo u Srbiji, mnogi glumci su digli glas protiv kiča i šunda, reality fabrika za ispiranja uma?
Pozorište bi trebalo da bude korektiv, mislim da svi nastojimo da bude. U doba ratova, u doba svega što je naša zemlja prošla pozorište je opstajalo, tako da mislim da se u pozorištu dolazi u neku istinu i dan danas.
Koliko je i da li lik Grete kao i cjelokupna predstava, ostavilo traga u Vašem životu?
Znate šta, ja ne mislim da jeste i ne verujem u to da ne mogu da se otrgnem od lika koji igram. Definitivno da mi treba vremena posle predstave da se presaberem i da ne mogu baš s ulice da uđem i ovo da igram, treba mi ipak doza pokusa ali se trudim da to sve ostavi nakon igranja predstave i da legnem normalno u krevet kao Iva Ilinčić.
Imate li poruku za kraj?
Volela bih da ljudi idu na predstave, da ih pozovem da budu i naša publika. Mi smo imali gostovanje pre par dana u Banja Luci sad u Brčkom, i baš je jako lepo ovde kod vas.
Piše: Kristian Bilić
Foto: Dragan Deanović