Седме такмичарске вечери Сусрета позоришта брчанска публика имала је прилику да погледа представу „Сјећаш ли се Доли Бел“ Камерног театра ‘55 из Сарајева, рађену по тексту Абдулаха Сидрана и у режији Кокана Младеновића. Критичари су о представи између осталог рекли да је то духовита, али мрачна прича о одрастању у Сарајеву, величанствена и моћна представа која буди најтананије успомене из младости. Своје мишљење дала је и брчанска публика која је о представи продискутовала са протагонистима овог, како га многи називају, позоришнног ремек-дјела, на традиционалном округлом столу.
У уводној ријечи модератор Џевдет Тузлић истакао је да је Сидран у својим поетским записима оставио видан траг једног непоновљивог времена о којем говори ова представа, а то су шездесете године у Сарајеву. То је прича, каже Тузлић, о микрокосмосу који је с једне стране метафора свијета, а с друге прича базирана на романескној грађи Абдулаха Сидрана редитељским поступком је доведена у комуникацију са временом распада Југославије деведесетих година.
Кокан Младеновић, редитељ представе, рекао је да се цијела екипа, радећи представу, базирала искључиво на роман јер су хтјели да на сцену донесу поетски поглед на свијет.
„Дозволили смо себи да сумњамо и у наиву и у лепоту. Сумњали смо у лепоту младости и у племените намере тог система. Сумњали и досумњали до катастрофе која даје потпуно другу слику у односу на ту невиђену поетику, лепоту младости и свега.“
Глумац Емир Хаџихафизбеговић истакао је да феномен ове представе лежи у тој побједничкој глумачкој екипи, односно театарској Барселони.
„Сударили смо се с једном веома ризичном еснафском материјом, с обзиром на то да ти филмски ликови, када се пребацују у театар, немају за епилог баш овакакв тријумф какав је имала представа. Оно што је најдрагоцјеније, из визуре мог лика, јесте наша публика на свим меридијанима гдје смо до сада играли. Она нема потребу да прави никакав флешбек над тим да ствари упоређују.“
Потврдила је то и брчанска публика која је на округлом столу цијелом ансамблу упутила похавале за фантастичну изведбу.
Младен Симеуновић Младеновићеву режију доживљава као његову комуникаицју са побликом кроз игру.
„Све је симболика, кофери који путују, клупко које се појављује на бини. Доживио сам га као тезејски пут када треба да убије Минотаура. Затим, овај крст, па знакови, па голубови који су симбол духа светог. Све честитке и похвале.“
Енеса Левића је представа вратила у дане младости.
„Провео сам много година у Сарајеву. На овој представи влада атмосфера оног Сарајева којег сам ја живио. Хвала вам што сте ту атмосферу оживјели и омогућили ми да је још једном проживим.“
Селектор Сусрета позоришта, Владо Керошевић, говорећи о представи рекао је да је њена планетарна порука да људи живе у коферима.
„Нас је тоталитарна свијест прошлости у којој смо заробљени и данас довела у ситуацију да живимо или смо живјели у коферима. Бојим се да ће се пола кугле земаљске, за веома кратко вријеме, из својих угодних или неугодних станишта преселити у кофере.“
Пише: Маја Ковачевић
Фото: Дејан Ђурковић