Како је било сарађивати са Видом Огњеновић? Јесте ли са њом имали прилику да раније сарађујете и је ли захтјеван редитељ?
Први пут радим са Видом Огњеновић. Било ми је велико задовољство, јер ријеткост је радити ауторски текст са неким ко режира и ко га је и написао. Имала је много стрпљења. Од премијере до данас играли смо је на неколико фестивала. Како је ово велики ансамбл, а она има потребу да све уради како треба, трудила се да се угодно осјећамо на сцени.
Како је текао процес стварања лика којег глумите?
Дуг је био процес. Радили смо дуже од два мјесеца. На први поглед чини се да је то лагано, да су то неке познате ствари. Међутим, када уђете у страсти тих људи, када уђете у нешто што је период послије Другог свјетског рата, схватите колико не знате. Онда кренете да истражујете и видите да све оно у чему ми данас живимо и све оно што се на Балкану осјећа, има своје дубоко коријење и у периоду послије Другог свјетског рата, а вјероватно и у ономе што је било раније. Ми смо се бавили педесетим годинама двадесетог вијека у једном малом селу близу Никшића. Међутим, та прича везана је за сваки простор на овим нашим просторима и за све оно што се зове суочавање са новим политичким истинама и ставовима којих би се требало одрицати и предузимати нешто. Демократија се не прима на ове наше просторе. Никако да чујемо једни друге. Сви волимо да заступамо своје ставове. Сви смо јако страсни и гласни, али да чујемо другог и да прихватимо нешто другачије, то нам је велики проблем.
Колико се Стана, лик којег играте у представи, успије да избори за оно што жели? Шта сте открили истражујући ко је она?
Стана је удовица и предсејдница АФЖ-а. Ту су двије контрадикторне ствари. Прво, она је већ предсједница неког политичког удружења. Тај Антифашистички фронт жена је био веома активан послије Другог свјестког рата. И мени је то било интригантно, зато што, истражујући саму причу, знам да је тај АФЖ би прва организована подршка жена другим женама. Учествовале су у едукацији, училе су једна другу како се домаћинство одржава. Тај Антифашистички фронт жена је на првим изборима, који су се десили послије Другог свјетског рата, помогао да Комунистичка партија добије већину гласова. То је била једна политичка структура као што су данас сва удружења жена при овим политичким партијама, гдје ми и данас причамо о равноправности и квотама. С једне стране мени је и то било занимљиво, С друге стране ми је била занимљива и та прича о судбинама дјевојака на селу. Бавила сам се паралелним токовима из позиције жена, колико су оне биле у могућности да се супротставе и колико су биле принуђене да због услова живота, сиромаштва прихватају туђе ставове као такве. Кад је жена жена, мајка и домаћица она ће много тога да прећути и пречује само да би одхранила породицу. Све је то врло актуелно.
Трећи пут наступате у Брчком. Аплаузи су били чести током представе, а једним вишеминутним испраћени сте са позорнице по њеном завршетку. Могла бих рећи да сте поново одушевили публику у Брчком!
Задовољство ми је што сам по трећи пут на фестивалу у Брчком. Мени је било изазовно издржати у оваквој структури представе, јер нама се на тренутке чини да је ово једна пасе прича, да је оваква врста театра пасе. Међутим, публика фантастично реагује. Жели да чује причу испричану од почетка до краја. А постао је прави глумачки изазов одиграти улогу од почетка до краја.
Да ли Вам је још нека улога или представа била изазов?
У суштини изазов је када радите нешто што је другачије од онога што сте до тада радили. Када то и не буде онда је велики задатак и изазов да превазиђеш самог себе и урадиш нешто ново, другачије, у ономе што радиш. Искрено да кажем, нити је неко вријеме за бирање, нити имамо могућности да бирамо, нити се брине о глумцима на начин на који се некад бринуло. Развој глумца, то је база здравог позоришта. Волим да учествујем у пројектима у којима се разговара, креативно ствара, а не само задовољава форма која се зове припрема и играње представе.
Разговарала: Маја Ковачевић
Фото: Дејан Ђурковић