Играте личност из историје која је чини се несаломива, војно лице које не поставља питање о исправности наредби које извршава иако се са њима и не слаже. У једном моменту то и признаје Крлежи којег испитује, а према којем, ипак, исказује поштовање. Како сте Ви доживјели лик пуковника Весовића?
Пуковник Весовић је у односу на све остале, гледајући по неким историјским чињеницама, заборављен. То су људи који су се борили за Србију, који су стигли до Солуна, Крфа у односу на неке који су послије од потпуковника дошли до генерала, као што је Кватерник у Хрватској, Симовић у Србији. Он је, у ствари, као и остали војници, онај извршни којег је затекао сав јад и чемер и оно што је било, изгубљен у историји. Међутим, захваљујући драматизацији Иве Штивчића и његове кћерке, направили смо један лик, карактер који, без обзира на то што је претеча ових озни, удби, има људску димензију. То долази до изражаја када се Весовић сјећа његовог кума Драгутина Димитријевића Аписа који је исто тако страдао захваљујући поткусуривању неких тадашњих интересних сфера. У том моменту је скрхан болом и ја сам покушао да га што боље и јаче донесем на сцени и покажем ту његову емотивну страну.
То није урадио пред сваким, већ пред књижевником Крлежом којег је испитивао, а након што сазнаје да је Крлежа био у српским доборовољцима. Зашто баш тада?
Ово што смо ми радили је нека врста омажа Крлежи. Многи људи не знају оно што је он био. Сви су га сврставали лијево, десно, у црвене. Међутим, он је био човјек који је гледао ситуацију из оне људске перспективе, перспективе малог човјека који је гинуо за туђе интересе. Тим признањем у дијалогу у којем су се нашли показао је да је и он човјек од крви и меса.
У представи су изнесене неке историјске чињенице. Колико се могу повезати са данашњим дешавањима?
То нам је усуд, изгледа. Ово што је рађено 1918. године може се радити и дан данас, само промијените чинове и називе и апсолутно конотира и са овим временом и са овим људима. Како год хтјели живјети или не живјети заједно, на крају крајева спаја нас та наша историја, заједнички језик, чак и обичаји. Тако да је то антиратни протест против свега што се дешавало. Имамо некакав зачарани круг. Сваких педесет година овдје се између себе бијемо не знајући зашто. И кад прође неких четири, пет година, када се нађу жртве на обје стране, онда дође до смиривања тензија. Али, никако да научимо из историје. Тако да мислим да смо, као неке дворске луде, послали поруку краљу или краљевима шта би требало да чине за добробит народа на овим просторима.
Колико умјетност може да допринесе да се народ и њихове вође освијесте, да се води порукама које им умјетсници шаљу кроз своје стваралаштво?
Култура је увијек била нека спона. И прије него што су неки дипломатски односи успостављени, гостовали смо на београдским и загребачким даскама. Ми смо космополити. Наша ријеч, без обзира гдје смо, се чује. Нормалном човјеку она ће бити као опомена, као нека катарза. Мислим да смо успоставили флуид између нас и публике поручивши им неке ствари на један фин и племенит начин.
Разговарала: Маја Ковачевић
Фото: Дејан Ђурковић