Представа је потресна. Да ли Вам је било тешко унијети се у лик Сањице?
Да, потресно, мада је процес био и занимљив јер сам, као и у свакој досадашњој улози, копала из сопствене базе података, јер увијек идем из личних искустава. Лик Сањице, који тумачим, изманипулисан је религијском догмом и постављала сам питања себи, колико су и мени у дјетинству били наметнути неки ставови у које сам чврсто вјеровала због оне изреке „када поновиш лаж десет пута она постаје истина“ и онда тим преиспитивањем долазиш до одговора, до сопствених осјећања и приближиш та осјећања себи на екстреман начин, како их има лик Сањице у представи.
Ваш лик у представи је жртва. Жртва мајке, вјере, па и у неким моментима своје сестре Анице. Колико имамо у стварном животу таквих случајева?
Мислим да смо сви ми помало жртве зато што слобода не постоји, само је питање колико свијести и знања имамо о себи, о свом понашању и колико радимо на себи да употријебимо то знање, да постанемо свјесни да јесмо жртве, али да нешто урадимо по том питању. Најлакше је упасти у самосажаљење. Иначе, ми то сви помало радимо, свјесно упадамо у самосажаљење, како то ради и Сањица. Она због тога одлази у аутодеструкцију.
Да ли мислите да она то што њих мајка затвара у кућу правда вјером, те да ли и она сама има страх од спољног свијета, као и њена мајка?
То поткровље и та њена два квадрата која дијели са сестром, то је њен једини интимни, приватни простор и једини објекат пажње јој је сестра Аница. Она улази у ту илузију, јер јој је то одбрамбени механизам како да се бори са свијетом. Она не зна за другачије, она је слијепа и тај проблем, што је увјерена да је болесна, је тај што би у њој створило кривицу и срам да живи живот. А свака фанатична увјерења, као на примјер да је све гријех, да ми морамо носити свој крст и и патњу, опет ствара аутодеструкцију.
Да ли ми можемо препознати у друштву, можда не толико екстремне, али бар сличне примјере?
Постоји. Ово јесте екстреман случај и вјероватно би људи рекли „ово нигдје не постоји“, али ево случај о коме сам читала ових дана о дјеци у „Заводу Пазарић“ која су била везивана за радијаторе, то је екстреман случај. Мислим да у овој представи мајка, која је њихова биолошка мајка, представља систем. Систем који је, као у случају Пазарић, затворио дјецу, који није нашао рјешење. Те ствари се дешавају свуда око нас, а ми тога нисмо свјесни.
Каква су Ваша очекивања од публике када изводите ову представу?
Па немам очекивања, док ми неко нешто не каже. Много људи је рекло да је представа занимљивог естетског укуса, да је другачија, да има неки „хичкоковски моменат“ на почетку, да је јако поетична и болна. Углавном су биле добре реакције.
Пише: Дејана Крстић
Фото: Дејан Ђурковић